Piše: Vladimir Bobetić
Da li ste znali da je Jugoslovenski aero transport, ili današnji JAT Airways, jedna od najstarijih evropskih avio kompanija? Takvi su, doduše, i stjuardi i stjuardese. Ni avioni nisu u cvatu mladosti. Tu i tamo otpadne po koji točak, otkine se neki nebitni deo krila, fali koji zavrtanj. Ali, avioni lete i ne padaju. A to je najbitnije.
Volim JAT. Iznad mog naselja u Beogradu bio je, i još uvek je, koridor kojim preleću avioni koji sleću na beogradski aerodrom. Kad sam bio mali, budio sam se u rana letnja jutra samo da bih gledao kako avioni proleću. JAT je tada imao čuveno jaje na repu. Crvenu elipsu, u kojoj je belim slovima pisalo JAT. Ma, ponos i dika.
Prvi let
Prvi put sam leteo sa tri godine. Išli smo na more. Beograd – Split. Baba, deda i ja. Naravno, sedim do prozora. Već je pao mrak, a ja zagledan kao da vidim nešto. Sem trepćućeg zelenog svetla na desnom krilu, apsolutno ništa. Ali tu je deda. Partizan. Uvek sam ga zamišljao kao Batu Živojinovića kako u rafalu pokosi bar stotinjak pripadnika mrskog nam okupatora. Kasnije sam saznao da je imao samo 15 godina kada je otišao u rat i da je bio samo godinu dana jer je teško ranjen.
Zašto je to bitno? Avion poleće. Dakle, mrkli je mrak, a posle desetak minuta deda bi počeo predavanje. Sad prelećemo Sutjesku, tu je drug Tito… Taman kad se završilo predavanje o Sutjesci, nećeš vraga, kad avion preleće Neretvu, a tu je drug Tito sa drugovima partizanima… i tako sve do sletanja.
Uvek me je zanimalo kako deda zna šta prelećemo. Nije imao pojma, ali valjalo je prekratiti vreme.
Tada se još uvek moglo u pilotsku kabinu. Dođe stujardesa i pita babu i dedu šta će da popiju i da li bi sendvič (to je ono što danas ne služe na kratkim letovima). A onda dođem ja na red. “Bambi” pogled sva vrata otvara.
– A šta će mali švrća da pije?
– Sok.
– Evo sokić od jabuke za lepotana. Hmm, a da ja kažem čika kapetanu da ima jedan lepi dečko koji bi da vidi šta on radi?
– Daaaaa! (Mislim se, sestro spašavaj me i Sutjeske i Neretve.)
Trenuci isčekivanja, a onda se stjuardesa vrati i kaže kratko:
– Idemo. Daj teti ruku.
A ja sav ponosan idem kod kapetana. Ej, kapetana!
I sad, recite vi meni kako da nemam poštovanja prema današnjim stujardesama, kada sam do pre koju deceniju za njih bio švrća koga su vodile kod kapetana. Duboko ih poštujem i nekako se raznežim kad god ih vidim.
Pusti snovi
Onda je došao kraj srednje škole. Vreme kada se odlučuje šta će čovek da radi dalje u životu. Ja i još uvek zaljubljen u JAT i letenje. Para za pilotsku akademiju ni u tragovima. Ali za stjuarda ima. Slučaj je hteo da svoju ideju izenesem na jednom familijarnom skupu. Familija! Ko ih izmisli da mi je znati. Uvek se nađe nekak baba da uz prezriv pogled, onako ispod oka, kao da zna da ćeš dati odgovor vredan gnušanja, pita:
– I šta ćeš sad kad završiš srednju?
– Hoću da budem stujard.
Muk. Gledaju se međusobno. Druga neka baba iz familije zabrinuto cokće. Tišinu osim coktanja prekidaju i povremeni duboki uzdasi. Uzdasi kao kad najmilijeg šalješ na put sa kog se neće vratiti bar za duže vreme. Ili da vam je neko drag poludeo, a da leka nema. Kad konačno jedna progovori:
– Pa to je konobar u vazduhu. I pedersko zanimanje. A i šta ćeš da radiš ako ti avion padne?
Mislim se kad bi tebi jedan avion pao na zgradu, pa da svet bude bar malo lakši. Shvatam da bi bilo prihvatljivije da sam rekao da ću da pljačkam banke.
U međuvremenu laki peting sa novinarstvom prerastao je u ozbiljnu vezu. Igra sudbine htela je da se tokom bombardovanja moje zemlje 1999. godine zaposlim u JAT Medija centru i to na Radio JAT-u. Nit je flota u zemlji (hrabri JAT-ovi piloti preleteli su sa njom u Rumuniju na početku bombardovanja), nit šta leti. Posle bombardovanja JAT se relativno brzo vratio na evropsko nebo. Bogami i na kinesko, afričko i bliskoistočno. I dok se JAT vraćao, ja sam otišao.
Opet me je to prokleto novinarstvo vuklo dalje. Na televiziju. A sa JAT-om sam nastavio da se družim samo kao putnik. Ponovo. I opet sam uživao. Uživam i kada stjuard putnici koja se požali da je kifla od sendviča bajata i tvrda, kaže:
– Gospođo oprostite, ali ja nit’ sam pekar, nit’ sam je mesio.
Uživam i kad pitam stjuarda da li je kasno da popijem kafu, a on mi odgovori:
– Za kaficu nikad nije kasno, ali za hranu ste i zakasnili i pogrešili let. Hrana samo na evropskim linijama.
Uživam i kada se požalim stjuardesi da se plastični panel ispred mene u avionu ATR 72 otkačio i da udara, a ona mi kaže:
– Srce, podmetni nogu, pa neće da udara.
A onda, posle deset minuta, dođe i pita:
– Jel udara sad?
– Ne.
– Eto, bila sam upravu. Podmetneš nogicu i rešen problem!
Volim sve ovo jer ti mali dijalozi nisu neljubaznost, nisu bezborazni. Sve je uz osmeh. I sve govori da sam stigao kući iako sam još u vazduhu. Kad smo već kod toga, ja sam podvojena ličnost.
Šta bih da mi nije JAT-a
Volim JAT, jer me vozi od kuće do kuće. Od one beogradske do ove sarajevske. Tužan sam kad poletim. Tek iz vazduha se vidi kako je Beograd veliki i lep. Sija, blješti. Velegrad je to. I čini mi se da prepoznajem svaku ulicu, pa i moju u kojoj ostavljam roditelje.
Sledi dvadeset minuta mraka. Uhvatim sebe kako razmišljam o dedi koga više nema i kako sebi postavljam pitanje da li smo iznad Sutjeske ili Neretve. Nasmejem se, naravno i namginem kroz prozor, sve nadajući se da taj stari vragolan zna da sam mu namignuo i da drugu Titu priča koliko me je maltretirao sa pričama o njemu.
A onda avion naglo uspori i počne da se spušta. Brda su sve bliža, a meni igra u stomaku. Igra od uzbuđenja jer stižem kući. Još samo malo i ugledaću Sarajevo. Uvek tražim da sedim na levoj strani aviona. Jer se pri sletanju na toj strani vidi grad. A i on sija. Sijam i ja zbog njega.
I na kraju. Da mi nije JAT-a kada bih upoznao Harisa, koji se posle dve godine “vraća iz Los Endžiliza” kod svojih u Bosnu, tačnije Hercegovinu. Babo ne zna da on dolazi. Hteo je da ga iznenadi, pa mu je javio da dođe na sarajevski aerodrom da dočeka rođaka koji takođe živi u “Los Endžilizu”.
Duša moja, koliko je samo bio prepadnut. Ne veruje da tako mali avion kao ATR 72 uopšte i leti. Kao da je u “Keliforniju” otišao pre 30 godina. Još manje veruje da avion neće da padne. A najmanje veruje da sam došao da radim u Bosnu. Kaže mi da sam “krejzi” i da i ja treba da odem u Ameriku. “Los Endžiliz” je super, a čuo je da ima puno Srba u “Šikagu”. Ako bi nekako taj “Šikago” mogao da obiđem, mislim se ja, a ni taj “Los Endžiliz” mi nije u “hartu”. Al’, šta on zna. Ima tek dvadeset i neku.
Dok me taksi vozi kući, na radiju pesma. Sećam je se iz detinjstva. Bila je tema u seriji “Vruć vetar”. I to me ponovo vraća na JAT i dečačke snove. A poznato je da mi muškarci uvek ostajemo deca. Dame su zrelije, bez ikakve sumnje. Možda stvarno ispunim svoj drugi dečački san. Možda odem u taj Šikag, ili Los Endžiliz, ili Njujork. Samo tada neće biti privremeno, niti će biti tog luksuza da se avionom vozim od kuće do kuće.
I zato: “Gledam jer želim sve da pamtim, nebo i kamen i pticu u letu. Gledam i kad zatvorim oči, bićemo zajedno u dalekom svetu.”
Izvor: Al Jazeera