“Moje čestitke Polovini Banetove Dežele. Drago mi je kad pobede bolji! Eto, da je Jugoslavije, ove utakmice ne bi ni bilo.”
Ova poruka stigla mi je u nedelju uveče od jedne dame koja se u sve bolje razume nego u sport, a naročito košarku. To će, kad pročitate ovaj tekst do kraja, biti verovatno najprihvatljivija i najbezboljnija tačka na utakmicu u kojoj je Slovenija Srbiji “sa obruča” skinula zlatnu medalju na Eurobasketu.
A kako je počelo?
Da krenemo od kvalifikacija za Eurobasket? To je bilo, pa prošlo.
Od situacije kad selektor Srbije Saša Đorđević prinudno krpi nacionalnu košarkašku loptu, razbucanu surovim posledicama povreda momaka na koje je računao? Od još surovijih interesa i kapitala NBA i zahteva poslodavaca budućih NBA zvezda, koji, po cenu ovdašnjeg nacionalnog ponosa koji ne razumeju, žele da “zaštite” tek razigrane ili kupljene igrače? Uzaludno i besmisleno.
Rus, ali i Srbin
Početak je najčešće tamo gde ga ne očekuješ – uoči neočekivanog finala Eurobasketa. Sudar jedne trećine bivše Jugoslavije. A otpale Španija, Rusija, Italija, Letonija, Litvanija, Grčka, Francuska, Nemačka, Hrvatska, Crna Gora…
Ova priča počela je u nedelju popodne na autobuskoj stanici u centru Beograda. Prisluškujem trilateralni navijačko-patriotski razgovor.
“Jesi čuo da 5.500 Slovenaca putuje u Istanbul na finale?”
“Pa štaaaa? U Srbiji će, bre, ispred televizora biti bar dve Slovenije! Ma, razbićemo ih…”
“Osim ako oni ne razbiju nas, dobri su…”
“Jesu, ali pola tima su im naši… i trener je naš.”
“Ali, čovek je valjda Rus, Kokoškov… a radi u Americi.”
“Možda je Rus, ali je Srbin”, zaključuje najtemperamentniji među njima.
Nastavak rasprave uskratili su mi ulazeći u autobus 24 za Dorćol.
Dvije pobunjene republike
Dorćol? Čudne li simbolike, pomislih na tren. Dorćol je, zapravo, tursko ime za stari beogradski kvart – dort yol ili četiri puta. A danas je to jedan put, do Istanbula, u finale. A tamo dva putića – do pobede ili poraza, sa štitom ili na njemu. Četvrti je put šampiona – e sad, da li iz Istanbula na ljubljansko Tromostovlje ili na čuveni balkon Skupštine Beograda, videćemo.
Njih trojica odoše na Dorćol, a ja kod kuma Branka. A Bane je redak zver. Kaže – polutan sam, tim se dičim. Otac “Janez”, sa celjskih i savinjskih polja hmelja, majka “Ercovka”, sa obronaka Tare, uz dolinu desne strane Drine.
“Ja sam nastao ukrštanjem dve pobunjene republike – Užičke republike iz 1941. i Slovenije 1991. godine”, aforistički objašnjava Branko svoje korene i porodično stablo. I dodaje: “Moj vreme tek dolazi. Vidimo se za 50 godina – 2041. To je moja mera!”
I šalje poruke prijateljima “od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana”.
“Niko nema što Branko imade – dve reprezentacije u finalu Eurobasketa… Ko god da pobedi – ja nisam izgubio. Ako pobedi Srbija – biću srećan. Ako pobedi Slovenija – neću biti tužan”, kaže Bane.
I nema početka i kraja, a još manje prigovora toj njegovoj unutrašnjoj istini.
‘Skačeš li, Ante?’
U međuvremenu – euforija raste, a društvenim mrežama se šire poruke sa nekoliko adresa. Tresu se Facebook, Viber, Twitter… Pridružuju se komentarima naši prijatelji iz Zagreba, Novog Sada, Istre, Dalmacije…
“Biće to jugo-fešta u Istanbulu, fale samo Hrvati.”
“Pa, ne fale, nije ovo više Kraljevina SHS”.
“Večeras je ipak najlakše Hrvatima – radovaće se ko god da izgubi.”
Ako već tako razmišljate, onda je uoči finala najteže, da, Hrvatima, jer, gledano iz Zagreba – poraženi može biti samo jedan.
“Skačeš li, Ante?”, šaljemo poruku zajedničkom prijatelju u Dalmaciju, prosleđujući videosnimak iz Istanbula na kojem Srbi i Slovenci zajednički skandiraju: “Ko ne skače taj je Hrvat, hej, hej hej…” čekajući da im Turci otvore kapije hale “Sinan Erdem”. Ante uzvraća sportskom porukom, u olimpijskom duhu.
Počinje! Podbacivanje i prvi napad. U prvoj četvrtini lagana nervoza, promašaji na obe strane, jurnjava po terenu.
Trojke iz Austrije
Istovremeno, traje lagano zagrevanje i u porodično-prijateljskoj publici prepune dnevne sobe mog kuma, a iznad svega prijatelja, Branka.
U poluvremenu zove Zvonko iz Slovenije, jedan od nosilaca Brankovog prezimena. Prisluškujem – prijateljsko i porodično podbadanje… mada za to u srpskom jeziku ima i malo folklorniji izraz.
“Pa, kad igramo bez prve petorke, sedam ih nije otišlo na prvenstvo”, odgovara Branko, dok njegov najmlađi sin Igor u drugoj sobi, kao usamljeni navijač, jodluje slovenačku himnu.
A kompozitor obe himne, kakve li simbolike – Slovenac Davorin Jenko.
“Šaljemo ti posle finala Igora, on je vaš… Pokazuje nam svako malo rogove ovde”, kroz smeh poručuje Branko Zvonku, koji tamo negde oko Celja gleda u Istanbul preko boce Laškog piva.
U nastvaku Slovenci skoro da ne promašuju. Pljušti sa svih strana. Sve više “trojki”. Dragić, Dončić, Prepelič… Nemilosrdno…
“Odakle su trenirali za one ‘trojke’ u onolikoj Sloveniji… Iz Austrije?”, dobacuje neko.
“Zajedljiv si kao Hrvati”, stiže “rampa” iz drugog ugla sobe.
Istarski teran
Navijački šalovi se šetaju s ramena na rame, toče se savinjski “sadjevac” iz celjskih voćnjaka i istarska “malvazija”.
“Ako Srbija pobedi, otvaram istraski ‘teran’ iz 2001. U inat Slovencima, koji su zabranili da se pominje ime ‘teran’, a istarski je.”
Na momente rezultat postaje “tesan”, Srbija čak vodi sa “pola” koša.
A onda aplauz kad se na ekranu pojavljuju premijeri Slovenije Miro Cerar i prva ministarka Srbije Ana Brnabić, ogrnuti nacionalnim zastavama.
Opet par puta tesan rezultat, malo drame, pa još malo više drame, pokoja zbunjujuća reakcija sudija nenaviknutih na duh evropske košarke… Kako god, na kraju 93:85!
Slovencima najveći uspeh u istoriji nacionalne košarke, Srbiji treća medalja u poslednje tri godine.
I sportska poruka Saše Đorđevića: “Igrači su bili fantastični… Toliko srca, volje i rada. Nije bilo lako. Mnogo toga nam nije išlo na ruku, ali smo izabrali put kojim ćemo ići uzdignuta čela. Ni finale nismo mogli da odigramo kompletni – povreda Lazića, pa Jovića… Ali, šta bi bilo kad bi bilo… Došli smo sa 12 najboljih i nemamo prava da tražimo izgovor.”
Dvanaest najboljih
Dakle – košarkašima Srbije sledi balkon Skupštine Beograda u svakom slučaju. Jer kad odeš beznadežno desetkovan, a osvojiš medalju – ti si svakako heroj i moralni pobednik.
Ipak, ostaje činjenica da je srebro rezultat poraza, a bronzu donosi pobeda.
Sašu Đorđevića su kolege iz drugih reprezentacija tešile: “Došli ste bez sedam-osam igrača…”
“Ne, došao sam sa 12 najboljih.”
Pobednički, pa makar i za srebro! Na balkonu Skupštine Beograda to se neće videti, kako god da zlato bude sijalo u Ljubljani. Ko razume sport, košarku i balkanski trougao – biće mu jasno. Ko ne razume – ostaje mu ona rečenica s početka:
“Eto, da je Jugoslavije, ove utakmice ne bi ni bilo.”
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera