Godina prođe, a državni udar nikako da stane. Šesnaestog oktobra prošle godine narod u Crnoj Gori glasao je na parlamentarnim izborima. Tog dana, u predvečerje, blokiran je Vajber na neko vrijeme, a televizije su konstantno saopštavale da su određena lica imala namjeru da “udare” na državu i započnu nemire.
Nikome nije bilo svejedno, jer, ako je spreman udar, to nije dobro, a ako nije, ni to nije dobro, jer bi to bio pokazatelj svega na što je vlast spremna da bi održala fotelje. Godinu dana raspravlja se o istoj temi, da li je bilo ili nije bilo državnog udara.
Ono što su zaista činjenice jeste da se se može uvesti poseban termin “crnogorski državni udar”. Termin bi se odnosio na opštu smijuriju, odnosno kako to izgleda kad država želi da prikaže nešto kao strašno ozbiljno, ali nije dorasla poslu, već je postignut kontraefekat. Smijurija na državnom nivou.
Direktan prijenos
Postoji direktan prenos državnog udara. Građani su u mogućnosti ne samo da posredstvom TV-a prate suđenje i iznošenje dokaza već da vide kakav nam je tužilac, koliko je rječit, odnosno nemušt. Kakav je to čovjek, prevelike titule za malenu Crnu Goru. Navikli smo susjede da u Crnoj Gori niču ljudi fantastičnih oratorskih sposobnosti, ali se odjednom, gotovo ničim izazvan, pojavio specijalni crnogorski tužilac za organizovani kriminal Milivoje Katnić i zasjenio svojom zbunjenošću sve dosadašnje majstore retorike po kojima je Crna Gora bila poznata.
Specijalni tužilac za organizovani kriminal počeo je da govori o dokazima, a najčešće se moglo čuti da su to “neoborivi dokazi”, ali nikako i koji su to tačno dokazi. U tom crnogorskom trouglu (odsustva) dokaza i postojanja državnih tajni sve što se moglo vidjeti jeste nedoraslost tužioca ulozi koja mu je dodijeljena. Progutao ga je zadatak.
Zatim su počeli da se pojavljuju razni likovi koji su zauzeli pozicije nacionalnih dušebrižnika na prvoj liniji odbrane i dokazali svoj isplativi patriotizam. Oni su upozoravali, ukazivali na ozbiljnost situacije i podgrijavali atmosferu, trudili se da se priča nikako ne gurne pod tepih, nadgornjavali su se ko će dati oštriju izjavu. Za neprijatelja je proglašena Rusija i nacionalisti iz Srbije. Idealno. Priča o špijunima iz Rusije prepaid Crnogorcima pala je kao budali šamar. Na partijskim televizijama i u novinama ponavljale su se kao mantra izjave sa Zapada o državnom udaru. Mediji u Crnoj Gori zloupotrebljavali su i Istok i Zapad, trudili se da pozicioniraju Crnu Goru kao nekad SFRJ, da smo parče slobodne zemlje koju hoće neko da proguta. Međutim, sve je danas dostupno brzo, a naročito informacija, tako da su svi bili u prilici da isprate ko su zlikovci i ko su tužioci.
Suđenje otprilike izgleda kao da je neko iskombinovao dijelove iz Trećeg kamena od Sunca, Monti Pajton i sveti gral, Paranoju u Las Vegasu, Ričijev The Man from U.N.C.L.E. i Sorentinov La Grande Bellezza.
Pominju se ruski špijuni, domaći izdajnici, plaćenici, doušnici i baš svega ima u tom suđenju. Naravno, radnja teče sporo, ali ima trenutaka kad se sve zahukta na momente. Jedni negiraju sve, drugi prebacuju optužbu na neka lica koja nisu prisutna i sve se vrti ukrug. Najinteresantnije je čuti detaljne izjave optuženih, odnosno kako oni prepričavaju svoje sumnjive aktivnosti.
’Preko ovoga ne može’
Kad počnu da govore kako su proveli dan, taj bitan dan za koji se interesuje tužilaštvo, pa nema tog Branislava Nušića koji bi to tako napisao. Molijer bi odložio pero i rekao: “Više od ovoga ne može.” Suđenje je ogoljena komedija. Zato i nije čudno što narod više ne percipira državni udar kao ozbiljnu stvar već kao proces kojem se ne nazire kraj, a radnja teče li, teče. Ili su špijuni, kao u filmovima o Bondu, tamo negdje daleko, ili su u Crnu Goru zalutali najgori špijuni u istoriji ovog svijeta. Ne zna se ko pije, a ko plaća. Jedni se izdaju za patriote, drugi se samoproglašavaju borcima za slobodu, treći su okrivljeni zbog slijepe ljubavi prema majci Rusiji i suđenje nema ni glavu ni rep, ali zato ima ishod. Ako posmatramo suđenje kao farsu, gledaocu je zanimljivo sve do trenutka kad se zapita i shvati da su ljudi privedeni, da suđenje košta, da je to aktuelno i da je baš to trenutna slika Crne Gore.
Previše ljudi shvatilo je suđenje kao seriju, ali nije RTCG ni HBO ni Netflix. Suđenje je realnost, dokaz koliko se Crna Gora zapetljala i koliko su institucije u blatu do koljena. Ni naprijed ni nazad, ogrezle u nepotizmu i neprofesionalizmu, a zagrizli temu kao što je državni udar, željni svjetske pažnje, prizivajući vrijeme kad smo bili tas na vagi između Istoka i Zapada.
Čini se da se glavni glumac povukao iz procesa. Milo Đukanović proglašen je za primarnu metu ovog državnog udara, a njega sve manje ima u javnosti. Možda je pripreman teren da se on iznenada pojavi na suđenju i riješi misteriju državnog udara, kako je to do sada obično bivalo, baš u stilu deus ex machina. Međutim, njega nema pa nema, a suđenje traje. Sve velike dileme, goruće teme i pitanja u Crnoj Gori do sada rješavao je Milo lično. Kako on kaže tako je uklesano u kamen. Njega nema da se glasne, da donese odluku koju bi morali svi da aminuju. Zato suđenje traje. Jedni se lože da su ugroženi, drugi prate posredstvom ekrana i smiju se ne shvatajući da im je to što gledaju realnost u kojoj žive.
Možda će nekad neko snimiti film po transkriptu suđenja. Svijet bi sigurno bio oduševljen. Pitali bi se gledaoci kako je to nekome palo na pamet da napiše i niko ih ne bi mogao ubijediti da se jedno takvo suđenje zaista desilo u državi Montenegro.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera