Kako se u Srbiji bliže predsednički izbori, tako situacija svakim danom postaje sve zanimljivija i zdravom razumu provokativnija. Kandidata koji pretenduju na mesto šefa države trenutno ima i više nego što normalan um politički prosečno pismenog srpskog glasača u Srbiji može da razabere.
Ne treba, međutim, previše lupati glavu ili glavom u zid. Suštinsko pitanje je – kako će tu predsedničku jednačinu sa dve nepoznate rešiti vladajući naprednjaci, bolje reći – šef SNS i aktuelni premijer Srbije Aleksandar Vučić.
Zašto sa dve nepoznate? Zato što Vučić ima vrlo prost, ali i ne baš jednostavan izbor. Prva opcija je da izmisli kandidata koji će, uz podršku SNS i obilatu (zlo)upotrebu infrastrukture državnog aparata i poniznih medija, sigurno pobediti na predsedničkim izborima. Mogao bi to, možda, biti i Tomislav Nikolić, ali i Vučić već oseća da šumadijskom rakidžiji i samozaljubljenom mužu Prve Dame Srbije poodavno klecaju nogari na predsedničkoj fotelji.
Druga opcija je da se, proceni li kako su vlast i pozicije naprednjaka ugrožene – Vučić sam kandiduje.
Koliko god se to, gledano sa strane, činilo jednostavnim – samokandidovanje za predsednika u Vučićevom slučaju nije baš rutinski posao. Vučićeva kandidatura za šefa države bila bi posledica najmanje tri činjenice.
Prva je njegova politička i lična, a zapravo karakterna, egocentričnost i narcisoidnost. A druga – neophodnost da se, sledeći prvu, stvori politički i marketinški mizanscen kako je na tu odluku “prinuđen voljom građana” koji za predsednika Srbije ne vide boljeg, pogotovo ne Nikolića.
A ne vide jer su, u većini, medijski ovisnici teze o svakodnevnom Vučićevom samožrtvovanju da treba svim silama i po svaku cenu braniti Srbiju, ugroženu sa svih strana, naročito iznutra. A zapravo je najviše ugrožena iznutra, ali Vučićevom logikom – država, to sam ja, vlast to smo mi – SNS.
Treća činjenica je Vučićeva nedavna poruka da on nije za kohabitaciju i predsednika koji će “stalno da zvoca” – a Vučić, opštepoznato je, voli da mu se dive, a ne da mu zvocaju. Znači, sve su prilike da ćemo čitati skasku o Snežani, sedam patuljaka i zloj kraljici: “Ogledalce, ogledalce, reci mi ko je…”
Dramaturgija
Političko-marketinška dramaturgija za Vučićevu kandidaturu, ako između redova čitate beogradske medije, već polako postaje uočljiva. Zasad u javnosti prednjači potpredsednica Vlade i ministarka saobraćaja i građevinastva Zorana Mihajlović, istovremeno i potpredsednica naprednjaka, rečju – Vučićva višestruko bliska saradnica.
Ona je, uoči sednice vrha SNS, za “Večernje novosti” izjavila kako je aktuelni premijer – najbolja opcija za šefa države, pa čak i priznaje da bi s nekim drugim kandidatom SNS pobeda u trci za predsednika Srbije – bila veoma neizvesna. Eto naprednjcima domaćeg zadatka da formulišu vox populi!
Obrazlažući (valjda svoju?) ideju da Vučića treba ustoličiti za predsednika, Zorana Mihajlović kaže kako on “nije samo lider Srbije, već je priznat i prepoznat ne samo kao lider u regionu već i kao državnik regiona”. I još, pride: “Za vučja vremena koja dolaze u region, Evropu i svet treba nam Vučić”.
“Srbija mora da sačuva političku stabilnost kao preduslov za ekonomski razvoj i najbolji odgovor na to bila bi naša ubedljiva pobeda na predsedničkim izborima. Da ne govorim koliko je za Evropu bitno da Balkan bude miran i stabilan. Zato je važno da Vučić bude šef države, jer bi s te pozicije lakše vodio politiku primerenu vremenu koje nas očekuje…”, objašnjava Zorana Mihajlović, malo podrobnije nego pre par meseci kad je, ovlaš, pomenula kako bi opcija “Vučić za predsednika” mogla postati stvarnost.
U prigodnom novogodišnjem intervju imala je o toj temi i ovakvu opservaciju: “Između kandidata za predsednika Srbije Tomislava Nikolića i Ivice Dačića, ja ću glasati za Aleksandra Vučića”.
U septembru 2015. pogled iz njenog ugla bio je malo drugačiji: “Nadam se da će moja stranka imati kandidata. Samo onaj ko bude imao podršku Vučića može da pobedi. Ne verujem da će mi ponuditi, ali ako se bude desilo, razmisliću”.
Uz sve to, nije tajna ni da je kočoperna potpredsednca Vlade i ministarka saobraćaja i građevine vrlo ambiciozna, pa su mediji ranije raspredali spekulacije hoće li možda i ona biti u trci za predsednika.
Svojevremeno je jednu medijsku seriju kritika Zorane Mihajlović na račun Nikolića (posle famoznog prosipanja kafe u predsedničkom avionu na putu za Vatikan) savetnica šefa države Stanislava Pak ocenila kao “samovolju ministarke”, ustvrdivši kako ona ”to radi bez znanja premijera Vučića jer je njen cilj pozicija premijera ili predsednika države”.
Nije na odmet napomenuti ni da se, nekoliko dana pre poruke Zorane Mihajlović, u savetodavne prognoze uključio i jedan od dvojice Vučićevih trbuhozboraca – ministar rada Aleksandar Vulin, tvrdnjom kako je “većinska volja građana da predsednik Srbije treba bude Aleksandar Vučić”.
I šta je, zasad, na meniju? Pre svega – logična i neutaživa potreba naprednjaka da zadrže obe pozicije vlasti – i predsedničku i premijersku, a da pritom ne izgube ništa ili bar ne mnogo.
Dalje, tu je Nikolić koji – kakve li smernosti i skromnosti – tvrdi da ne zna nikog ko bi bio bolji predsednik od njega. Ni Vučić? Istovremeno, nezaobilazni, samouvereni Vučić svojim sarkastičnim, omalovažavajućim i podrugljivim komentarima s podsmehom tvrdi kako su “svi kandidati već pobedili”. To se naročito odnosi na kandidate koji imaju i natruha podrške opozicije, građanske Srbije ili dela intelektualne elite.
Nikolićev tračak nade sročen je u nedavnoj najavi kako su se, eto, on i premijer ipak dogovorili da odluku o kandidatu za šefa države obnaroduju 15. februara.
Istovremeno, polako provejava i Zorana Mihajlović, koja se pritajeno – ali ne i neprepoznatljivo – iz drugog plana i između redova, preporučuje za visoku poziciju, premijersku – što da ne.
Dvije – tri varijante
Pojednostvaljeno rečeno, sve bi se u tom vašaru taštine pod šatrom naprednjačkom, moglo svesti na dve-tri varijante, bilo koji redom ih posložili.
Jedna je da, recimo, Vučić predloži Nikolića, a SNS, država i pripadajući ponizni i kontrolisani mediji stanu svim silama uz tu kandidaturu, pa se Nikolić – ni kriv ni dužan – ponada pobedi, e da bi Vučić ostao premijer, sa svim polugama izvršne vlasti u rukama.
Ta opcija je riskantna jer bi se, ne uspe li Nikolić u prvom krugu, dominatno desnoj i konzervativnoj Srbiji preporučio Vojsilav Šešelj, a od njega – videlo se to već – zaziru i Nikolić i Vučić.
Druga opcija, koja postaje i sve verovatnija: Vučić – suočen sa “spontanošću” predloga da se kandiduje, vođen “voljom naroda” i situacijom “pretećom po bezbednost, mir i regionalnu stabilnost” – smišlja neko (ne)uobičajeno melodramatično objašnjenje i saopštava kako je još jednom spreman da prinese sebe kao žrtvu na oltar domovine.
Tako bi upravo on postao taj smernik koji će žrtvovati sultana u sebi i Vladi da bi postao kalif u Predsedništvu. Pobedio bi, nesumnjivo, u prvom krugu.
U tom slučaju, s obzirom da šef države po Ustavu ima manje-više protokolarnu ulogu, vlast bi bila tamo gde je – Vučić. A Vučić bi – naviknut poslednjih godina da u svemu bude iznad svih – morao napraviti transfer premeštajući težište vlasti iz Nemanjine na Andrićev venac.
To je već viđena opcija iz doba Borisa Tadića i Mirka Cvetkovića – kad je prvi bio na čelu države, a istovremeno i neformalni šef potonjem na čelu vlade, kojem se majstor stripa Marko Somborac mesecima rugao crtajući ga kao kafe-kuvaricu.
E, u toj (ras)podeli vlasti i fukcija mogla bi se ovajditi – Zorana Mihajlović. Dovoljno samouverena, a bez mnogo ozbiljnijih mrlja u karijeri, fotelju potpredsednce bi – ali samo Vučićevom voljom i uz njegovu trgovinu sa Ivicom Dačićem (koji bi, takođe, da bude predsednik, ali je i politički inteligentan da trguje) – mogla zameniti premijerskom. Istovremeno, dovoljno je drčna da baš i ne bi pristala na ulogu fikusa ili Cvetkovićevu kecelju kafe-kuvarice.
Ništa od svega toga nije a la carte, sve će biti servirano kao glavno i jedino jelo u nekoj buđavoj radničkoj menzi. A šta god da bude, ništa se neće bitnije promeniti ako pred glasačke kutije s listićem u ruci opet stanu glasači, a ne – birači.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera