Piše: Admir Glamočak
Taj peti, a i šesti april… ja još malo tridesetogodišnjak, mlad, lijep, duže kovrdžave kose, ispod nestvarno plavog sarajevskog neba, mlad glumac… idem sa profesorom Borom Stjepanovićem, Branom, i još nekim glumcima i studentima Akademije prema Skupštini. Tamo je cijelo predratno Sarajevo, i svi se znamo. Dugo hodamo do Marindvora, jer stalno stajemo i smijemo se sa ljudima koje srećemo.
Kao sa nekog prozora govore razni ljudi, možda je tada pala prva dobra provala: “Hajde da mirno demoliramo TV”, onda neki govore, pa recituju, pjevaju; malo slušamo, malo šetamo gore – dole.
Zanimljivo je, divno toplo, a onda pucnji neki, kao iz Holiday Inna, ljudi slabo bježe, niko ne vjeruje, ako ništa ne vjeruje da su meci pravi. Blizu mene jedan čovjek, ćelav potpuno, samo pade i crveni potok polako curi niz njegovu glavu.
Uhvatili neke sa čarapama
Neko govori: U Starom Gradu neko napada!, a i ja čujem neke pucnje, al’ ko da ne čujem. Ja sve vrijeme pokušavam da shvatim ko koga, ali nekako su svi nemirni, i ja čučim, k'o, čini mi se, pored nekog zida u gomili, jer osim onog čovjeka bez kose, voze i druga tijela nekud.
Utom transporteri JNA, ljudi zapljeskaše, a ja, čini mi se, pogotovo. Sad će se ovo sve dovesti u red… Valjda smo se i razišli.
Rekoh mlad i, k'o fol, lijep, ali dobro glup. (Biću ja još i godinu glup, ako ne i gluplji), izađem poslijepodne, i malo je svijeta.
Dođem kod roditelja, tišina neka. Gledaju TV, razne programe. Ista tema, a svi različito govore. Uhvatili neke sa čarapama, čini mi se. Snajperisti. Bili stvarno u Holidayu. Brat me zove, kaže na Vrbanja mostu, malo ispred njega, ubijena djevojka pucnjem sa Jevrejskog groblja… i k'o da se tamo ne može više, ono prema Grbavici.
Rekoh mlad i, k'o fol, lijep, ali dobro glup. (Biću ja još i godinu glup, ako ne i gluplji). Izađem poslijepodne, i malo je svijeta. Mislim da imam predstavu u Kamernom teatru 55, Buba u uhu. Davno karte rasprodane. Uvijek dođemo ranije, ali nema mnogih kolega. Mislim da sam sa Tanjom sišao dole ispred Kamernog i gledamo prema Novom Gradu, tako okrenuti. Nikad Sarajevo nije bilo ljepše. Sve su boje na nebu. Mene neka tuga obuzela. Odjednom. Grozno je kad se otkaže predstava, ali k'o ova tuga malo drugačija.
Tu sam noć krenuo kući sa djevojkom i na vrhu ulice, kad se popneš na Koševsko Brdo, kontejneri na putu. Čuvaju ljudi naselje. Ja nemam reakcije, ali moja draga bi k'o nazad. Gdje ćemo, taman blizu kuće.
Sarajevo mi je nekako u meni. Čak i sad. I glava i noge bi da idu, ali srce ne da.
Nigdje nikoga. Prepozna me jedan tip. K'o reče da sam ja uredu, glumac, a ona? Pa rekoh: Mi smo oboje glumci. I prođosmo. I mirno je. Ona je pričala sa mamom; žena već poluluda, k'o zaključajte se, i nigdje, a ona će smisliti kako će njena kći sutra na Otoku.
Da legnemo, pa šta bude
Malo gledali televiziju, ja ne mogu ništa da povežem. Ona k'o uspijeva. Bolje da legnemo, pa šta bude. K'o da je i bilo, i ko da je bilo najljepše. Sutra je otputovala u Beograd, ili nije sutra, ali nisam je vidio dok nije prošlo dvanaest godina… Sreli se u Londonu.
A šesti april baš volim. To je praznik Sarajeva. Sanjao sam da ću jednom dobiti Šestoaprilsku nagradu Grada Sarajeva. Kao ja napravio nešto veliko u mom poslu, a neko to prepoznao i odlučio. Imam mnogo bitnih nagrada kao glumac, ali tu nemam. A Sarajevo mi je nekako u meni. Čak i sad. I glava i noge bi da idu, ali srce ne da.
I k'o da bih htio da mi je svejedno.
Al’ nije.
Evo sjedim i dalje, i čak pišem o tome kako sam bio glup. Bio?
Izvor: Al Jazeera