Piše: Natalia Żaba
U Sarajevo sam prvi put stigla sa manje od 20 godina. U to vreme, glavni grad Bosne i Hercegovine asocirao me je na dve stvari: veliki rat i poeziju Izeta Sarajlića.
U mojoj zemlji, Poljskoj, za rat u Bosni i Hercegovini se znalo dosta dobro. Tačno se sećam dnevnika na nacionalnoj televiziji – svako veče u pola osam smo gledali kako se raspada Jugoslavija, kako se ubijaju komšije. Nisam tad baš ponajbolje razumela šta i kako, jer maja 1992. napunila sam sedam godina. Ali, ostala mi je u glavi slika naše dnevne sobe, TV-a sa prikazom VHS snimaka i moje majke koja je plakala zbog nekog strašnog rata u jednoj dalekoj zemlji. Pitala sam je tada da li će rat stići i kod nas. “Ne daj Bože” – odgovarala je, a uvek bi dodala na kraju: “Svet je pun zlih ljudi”.
Skupljanje novca
Mnogi Poljaci godinama kasnije, a Boga mi i dan danas, misle da je u Sarajevu, Beogradu, nešto manje u Zagrebu, i dalje ratno stanje, da se ljudi mrze i, naravno, da je Balkan jedno veliko bure baruta, da je to opasno mesto koje treba izbegavati. Terra Incognita, Terra Prohiberia. Slike Emira Kusturice za većinu nas su jedini i isključivi imaži balkanskog života.
Možete onda zamisliti reakciju mojih roditelja pre osam, a možda i devet godina (ne sećam se tačno), kad sam ih obavestila da idući letnji raspust planiram provesti u Sarajevu. Majka je pobledela, otac se, budući da je do leta bilo ostalo još nekoliko meseci, malo uznemirio, ali pustio priču s nadom da ću da se predomislim.
Pola godine sam skupljala novac (džeparac plus neki sitni poslovi), pričala svima okolo kako ću leti krenuti za Sarajevo.
U Sarajevo sam prvi put stigla sa manje od 20 godina. U to vreme, glavni grad Bosne i Hercegovine me je asocirao na dve stvari: veliki rat i poeziju Izeta Sarajlića.
Nedelju dana pre polaska, majka me svaki dan molila da ne idem. Otac je ćutao, ali videlo se da je teško podnosio. Što je najgore, i ja sam posumnjala da sam u stanju putovati sama u nepoznatu zemlju. Nisam pojma imala kako da stignem do Sarajeva. Nisam imala nikakvih kontakata, nijedne poznate duše. Direktnog prevoza nije bilo i sve je odjednom strano, grozno i nepoznato. Ideja lepog provoda i avanture promenila se u osećaj gorkog poraza neznanja i neobuzdanog straha. Da nisam najavljivala moje putešestvije svima okolo, odustala bih istog trenutka. Ali, osećaji stida, izgubljenog ponosa i velikog poraza nisu mi dozvoljavali da ostanem kući.
Noć pre polaska je bila jedna od težih u mom životu. Od stresa nisam mogla da zaspim. Prisećala sam se onih svih strašnih slika koje sam gledala na TV-u i u novinama. U veliki ranac spakovala sam hiljadu čudnih stvari. Hajde što sam imala bandaže, flastere i hidrogen, ali sam nosila i šolju, tanjir i pribor – kao da to nije postojalo u Sarajevu. Imala sam i ćebad, jastuk, vreće za spavanje, baterijsku lampu, veliki nož za konzerve, deset kila konzervi, za svaki slučaj.
Moj ranac je bio teži od mene, ali i ne od misli koje su mi do zore stiskale želudac i proizvodile revolucije u njemu.
Mnogi Poljaci godinama kasnije, a Boga mi i dan danas, misle da je u Sarajevu, Beogradu, nešto manje u Zagrebu, i dalje ratno stanje.
Radi tešenja moje majke (a i sopstvenog ohrabrenja), predložila sam joj da idemo zajedno u Beč i provedemo vikend. Ako nađemo prevoz za Sarajevo, ja nastavljam put dalje, a ona se vraća kući.
Sećam se kako sam ubeđivala i sebe i nju dok smo putovale zajedno da u zemlji Izeta Sarajlića (znali smo tad u Poljskoj za zbirku “Volim puno” na poljskom “Kocham bardzo”) sigurno ima dobrih ljudi. Ne bi mogla da se rodi takva ljubav u prostoru isključivog zla. Osim ako je to sve izmišljena ljubav – razmišljala sam.
Šta znači poziv na kafu
U Sarajevo sam stigla ujutro. U autobusu sam upoznala Mašu, koja je izbegla za Beč tokom rata i sad prvi put dolazila radi obilaska stare kuće i posete komšija. Posleratna trauma bila je očigledna. Ipak, bilo je savršeno jasno da ovolikom strahovanju zaista nije bilo razloga.
Bosna me je primila raširenih ruku.
U Sarajevu je upravo trajao filmski festival. Igrom slučaja, našla sam prenoćište u jednoj kući sa još četvoro Japanca, od kojih je jedan bio performer, drugi njegov kompanjon (tad 19-godišnji dečak) koji je rekao roditeljima da ide za Okinavu – a stigao u Sarajevo.
Performer je došao radi performansa (hteo je da zapali neku konstrukciju na jednim od sarajevskih brda), 19-godišnjak Kendži je došao radi provoda, dok sam ja zaboravila zbog čega sam toliko želela da upoznam Sarajevo, prepuštajući se uživanju u gostoprimstvu Sarajlija.
Imala sam sreće, za razliku od jadnog Kendžija, koji je postao posebna atrakcija u kraju u kojem smo stanovali. Svakog dana ispod naše terase igrala su se deca, koja su posebnu radost nalazila u zadirkivanju “Kineza”. Jednog jutra mali “razbojnici” došli su tako ispod naše terase i počeli da se dovikuju sa nama na engleskom:
– “Hej, hej! Kina, Kina! What’s your name?”, vikali su.
– “My name is Kendžji!”
– “Fuck you, Kendžji”, viknuo bi jedan hrabar, a deca su se rabežala na sve strane. Ne zbog straha od nas, već od majki koje su čule dovikivanje i odmah reagovale ružeći decu, a nas su pozivale na kafu.
U Sarajevu je upravo trajao filmski festival. Igrom slučaja, našla sam prenoćište u jednoj kući sa još četvoro Japanca, od kojih je jedan bio performer, drugi njegov kompanjon (tad 19-godišnji dečak) koji je rekao roditeljima da ide za Okinavu – a stigao u Sarajevo.
Inače, tokom dve nedelje provedene u Sarajevu uspela sam da upoznam ljude sa svih strana sveta, naučiti šta znači kad te neko zove na kafu (u početku, pošto u to vreme nisam pila kafu, pozive radi ispijanja sam odbijala, ne razumeći da piti kafu nije samo piti neki crni napitak sa kofeinom, već družiti se, uživati u razgovoru), učestvovala sam u salivanju sopstvene strave (pomoću vode iz Miljacke) – i to je trebalo da istera sve moje tadašnje (po proceni Sarajlija) brojne strahove – naučih šta znači nafaka i inat, pregledala sam brojne filmove koje nisam imala šansu videti još niz godina u Poljskoj – između ostalog, i “Sjećaš li se Sarajeva” u jednoj divnoj kući na Mjedenici, ludovala sam na koncertu Zabranjenog pušenja, prvi put u životu videla džamiju, stećke.
Samo jedan odgovor
I tako, neka strana, egzotična imena postala su zauvek draga i nezaboravna, dok je strah potpuno ugašen.
Pre nekoliko sedmica doputovah u Sarajevo iz Beograda radi pisanja o protestima za jedne poljske novine, sa grupom srpskih turista. U autobusu sam upoznala Dacu, koja je rešila da dođe u Sarajevo, grad u kojem je njena majka služila krajem osamdesetih vojnu službu i koji je jako zavolela. Daca je izašla iz kuće, ništa ne govoreći majci kako je ne bi sekirala, doputovala iz Požarevca u Beograd, iz Beograda u Sarajevo.
Inače, tokom dve nedelje provedene u Sarajevu uspela sam da upoznam ljude sa svih strana sveta, naučiti šta znači kad te neko zove na kafu.
Dok smo razgovarale uz jutarnju kafu na Baščaršiji, Daca me je pitala da li ona (Srpkinja) može po Sarajevu slobodno da se kreće.
Setih se mog dolaska pre devet godina. Setih se straha, provoda i svakog dragog lica.
Naravno – odgovor je mogao da bude samo jedan.
Izvor: Al Jazeera