Američka televizijska mreža CW priprema povratak legendarne TV sapunice Dinastija. Originalna verzija će u rimejku doživeti neke kozmetičke prepravke, ali će gledaoci opet imati priliku da prate poslove i dane bogataških porodica Karington i Kolbi. Radnja serije biće smeštena u savremeno doba i odvijaće se iz perspektive Felon, ćerke Blejka Karingtona. Lepa vest za sve fanove Kristl, Aleksis, Stivena, Džefa, Adama, Semi Džo i ostalih likova iz serije. Ljubitelja Dinastije na ovim prostorima nikad nije manjkalo, jer je serija osamdesetih godina u SFRJ imala kultni status i postigla ogromnu popularnost. Ponedeljkom uveče, kad se serija emitovala, ulice bi opustele, svi bi se sjatili ispred malih ekrana da empatišu sa teškim patnjama i emotivnim mukama američkih lovatora. I bogati plaču, što bi rekli meksički telenovelisti.
Ko bi rekao da će serija koja govori o dogodovštinama bezobrazno bogatih naftaških porodica iz Denvera, u srcu kapitalizma, doživeti toliku popularnost među radničkom klasom jedne socijalističke zemlje, ali eto, i to se dešava. Čudni su putevi sapuničini. Valjda je u to doba svakovrsne liberalizacije izgledalo da taj svet i nije toliko daleko od nas, ili je bar postojala nada da će i ove naše nesrećne zemlje jednom ličiti na taj truli Zapad, makar iz profila. Postoji i tumačenje da je to bilo vreme ekonomske krize u SFRJ, pa su se gledaoci priključivali jednom nedeljno na redovnu dozu glamura i raskošnog života, njima posve nedostupnih, ne bi li uneli malo boje u poslovično sivilo socijalizma.
Domaća verzija Dinastije
Na tom tragu je Đorđe Balašević ispevao pesmu o Dinastiji, parodirajući rođenog Božu Puba: “Odavde pa sve do Velike Gorice na jug/ Svud se gleda taj čovek, milioner i drug/ I kažu ‘taj može da otplati naš dug'/ I svi se slažu da nam danas treba jedan dasa kao Blejk”. Mada je danas komično stavljati u istu rečenicu ekonomsku krizu i Jugoslaviju, jer iz sadašnje perspektive osamdesete godine izgledaju kao zlatno doba, raj iz kog smo sami sebe proterali. Dugovi su u međuvremenu toliko narasli da ni Blejk Karington ne može da nam pomogne, sve i kad bi bio realna ličnost i dobio iznenadni napad filantropije, rasprodao celo svoje bogatstvo i uplatio nam izdašnu donaciju.
Kako će izgledati rimejk Dinastije, saznaćemo tokom ove godine, takoreći čim počne da se emituje, Torrentu Svedržitelju hvala. Međutim, zanimljivo je da kod nas niko nije došao na ideju da napravi domaću verziju Dinastije. S obzirom na natprirodnu popularnost serije, uspeh bi bio zagarantovan. Razumljivo je što to nikom nije palo na pamet u SFRJ, jer u toj tamnici naroda gde su svi bili strašno potlačeni nije ni bilo bogataša. Član Centralnog komiteta koji ima malo više novca od drugih, vikendicu na planini i kuću na moru, a najveći prestup mu je što vikendom koristi službeno vozilo u privatne svrhe – nije baš inspirativan junak za seriju.
Ne pravi se pita od tajkuna
Danas tih problema nemamo, stvarnost je prepuna modela za neke Karingtonove, ispostavilo se da živimo u klimi izuzetno povoljnoj za uzgoj tajkuna, scenarista ne bi morao mnogo ni da izmišlja, dovoljno je da prepiše realne likove, situacije i događaje, i eto hit serije. Tako izgleda na prvi pogled, ali već na drugi počinju da se otvaraju problemi. Prvo, nemamo naftaše, a i ovo malo nafte što imamo drže mađarske i ruske kompanije, glupo je da se glavni junak domaće serije zove, na primer, Sabo Ferenc ili Rodion Pavlovič Lebedev. Uprkos tome što su nas na časovima geografije učili da naša zemlja obiluje prirodnim bogatstvima, naši tajkuni se nisu obogatili na rudama obojenih metala ili plodnim oranicama.
Naši tajkuni su otkrili da Jugoslavija ima jedan prirodni resurs o kojem nije bilo reči u udžbenicima geografije. Pokazalo se da u SFRJ postoji bogato nalazište društvene imovine koja je sasvim nebranjena i nezaštićena, samo čeka raspad zemlje i poslovnog čoveka bliskog vlastima da je zgrabi u svoje vešte ruke. Tako su počeli izgradnju svojih imperija ovi fini, takoreći tajkuni-humanisti koji su skloni oduzimanju imovine, ali ne i ljudskih života. Bilo je i poslovnih ljudi sa znatno krvoločnijim sklonostima, oni su u ratu pronašli bogato nalazište nebranjene privatne imovine. Takve zlobnici nazivaju ratnim profiterima, a zapravo je reč o biznismenima koji su opazili poslovnu šansu tamo gde su svi drugi videli samo nesreću, patnju i smrt. Nijedna tajkunska sorta nije pogodna za junake domaće Dinastije. Em su neprikladni za žanr sapunice, em bi neko mogao da se prepozna, pa da ekipa serije završi na sudu (u boljem slučaju) ili, daleko bilo, dva metra ispod zemlje.
Teško je od domaćeg tajkuna (cradicus domesticus) stvoriti koliko-toliko pozitivnog junaka s kojim bi gledaoci mogli da se poistovete, svejedno da li je u pitanju Ivica Todorić, familija Karić ili Mišković stariji i mlađi. Što bi rekla poslovica – ne pravi se pita od tajkuna. Možda je bolje ne pokušavati s domaćom verzijom Dinastije, pogotovo što ionako imamo silne vladarske dinastije koje samo čekaju da se po njihovim životima snime televizijske serije. Doduše, sapunica nije baš pogodan žanr za domaću političku elitu, tu bi više pristajala neka krimi-drama s elementima ozbiljne društvene kritike, neka mešavina Boardwalk Empire, House of Cards i Narcos, na primer.
Od neverovatnog do nemogućeg
Korupcija, afere, skandali, nepotizam, sprega moći i novca, manipulacije, izdaje, iznenadni obrti, menjanje političkih saveznika, kupovina poslanika i birača, laži i prevare, podlosti i niskosti, pretnje, ucene i zakulisne radnje – to je svakodnevnica domaćih političara koja deluje poprilično serijski, ne samo zato što se neprestance ponavlja. Idealan materijal za talentovanog scenaristu, reklo bi se.
Samo i tu postoji jedno ali koje scenaristi sreću kvari. Za ozbiljnu seriju, kao i za svaku drugu naraciju, važi ono Aristotelovo pravilo o verovatnom i mogućem, a naš politički život je ispunjen isključivo nemogućim i neverovatnim pojavama. Koji bi gledalac pri zdravoj pameti poverovao seriji čiji je glavni junak predsednik nekakvog entiteta Milorad Laktašenko koji je stekao enormno bogatstvo otimačinom od svojih podanika, vladavina mu je do vrha ispunjena aferama, kupuje vile od 750.000 evra, namešta svom nasledniku kredit od milion i po evra, dok njegovi birači žive u bedi, a potonji ipak svaki put uredno glasaju za njega?
Statisti u telenoveli
Nema tog gledaoca koji ne bi posle druge epizode batalio seriju koja govori o premijeru-predsedniku Aleksandru Wolfovicu koji je čitav život proveo kao mali od palube lokalnog šefa fašističke partije, pretio odmazdom sto za jednoga, metanisao masovnim ubicama, da bi u srednjem dobu doživeo čudnovatu transformaciju zvanu preumljenje i postao vatreni zagovornik evropskih ideja i demokratskih vrednosti. Ništa bolje ne bi prošla ni serija o Bećiru Ugledbegoviću, političaru čija je pozamašna imovina sumnjivog porekla, izrazito neuspešnom u svom poslu, toliko da je čak uspeo da omane i sa tužbom za genocid koji je susedna zemlja izvršila nad njegovim narodom, ali mu birači to ne uzimaju za zlo i ostaju mu verni, uprkos svakoj logici i zdravoj pameti. Ne bi odmakla od prve sezone ni serija o Francisku Tuđoniju koji je stvarao nezavisnu državu pozivajući se na nasleđe kvislinške tvorevine, trasirao put u Evropu antisemitizmom, usput tu svoju voljenu zemlju poklonio oligarhiji od dvestotinak porodica, a široke mase ga i dalje obožavaju i privatnu državu najbogatijih iz nekih razloga smatraju svojom.
Ništa scenaristi ne bi pomogla uvodna napomena: “Serija je snimljena po realnim događajima”. Svaki iskusni gledalac TV serija ume da prepozna neveštu scenarističku izmišljotinu i zna da se ovakve stvari jednostavno ne događaju u stvarnosti. Tako ispada da živimo u lošoj telenoveli, dozlaboga predvidljivoj i redudantnoj, prepunoj odurnog kiča mahom nacionalističkog tipa, a pritom smo još i statisti. Što je najgore, nikakvi globalni scenaristički centri moći nisu nam uvalili životni sinopsis – sami smo ga napisali.
Ako neko jednom odluči da snimi nešto o domaćim političarima, neka to bude rimejk serije Oz koja prati živote osuđenika u strogom zatvoru. Kad već nismo u stanju da učinimo da pravda trijumfuje u seriji koju zovemo sopstvenim životom, možemo bar da se tešimo fikcijom na malom ekranu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera