Piše: Zoran Kesić
Šta ja mogu znati o čoveku koji mi nije bio blizak prijatelj, ali u kome bih pri svakom susretu osetio vanrednu toplinu?
Otkud znam jesu li ga mučile kakve brige i gonili demoni… A koga pa ne muče i koga pa ne gone?
S kojim pravom uopšte baš ja i baš ovde pišem o njemu, kada su njegovi najbliži i najdraži već mnogo važnije, ličnije i lepše stvari rekli i napisali?
O zbunjenosti, nepravdi, o osećaju besmisla i potpune nesigurnosti, o nepostojanju ikakve koliko toliko čvrste garancije da ćemo se, nakon što legnemo na počinak, ikada više probuditi i o jednom, meni dragom čoveku, kome se upravo to dogodilo i koji će na blistav način ostati večno sa nama, o tome je ovaj blog.
Nema politike, nema premijera i ministara, nema opozicije, nema vrcavih metafora, nema klin čorbi, nema svega onoga što najviše traže gledaoci naših emisija i čitaoci ovih blogova.
Ima samo jednog hladnog januarskog podneva, snegom pokrivenih grobova, ima vetra koji šiba povorku zbunjenih i tužnih… možda baš tim redosledom – zbunjenih i tužnih lica, koja ispraćaju čoveka koji nam je svima u srcu.
Pitanja bez odgovora
Srećem ljude koje sam godinama viđao u kafani, u žamoru kluba, za šankom, u gužvi među stolovima, sa kojima sam nebrojeno puta nazdravljao, čašćavao ih pićem ili bio čašćavan, srećem ljude koje sam u izmaglici duvanskog dima gotovo uvek viđao nasmejane. Sada ćutimo. Klimnemo glavom, rukujemo se ili tiho zagrlimo.
Čovek koji nam je svima bio domaćin, koji nam je želeo dobrodošlicu u kafani i koji nas je, jednako iskreno primao za prijatelje, taj dobri duh Beograda, onog Beograda zbog koga sam ponosan što sam, eto, sticajem okolnosti, baš tu rođen, e on nas je povezao.
I nad svima nama lebdi znak pitanja: “Zašto je ta čista duša, ta dobrota od čoveka, tako nenajavljeno, šokantno, iz čista mira, otišao da ga se sećamo i čudimo što ga nema?”
Zaspao i nije se probudio.
Eto tako.
Znamo da nema odgovora na naša pitanja. To ne znači da ih nećemo u danima i godinama pred nama postavljati, ali šta bi uopšte bio odgovor?
Božija volja? Sticaj okolnosti? Priroda? Loše karte?
Bio je pet godina stariji od mene. Odrasli smo u istom kraju, ali nismo se družili kao klinci. Isti kraj, različite ekipe. Ipak, kao odrasli ljudi upoznajemo se, a gde bi drugo, u klubu. On je domaćin, sa prave strane šanka – one na kojoj stoji piće, ja standardno – dobra mušterija. Već nakon tog prvog šank-upoznavanja, dođosmo do fenomenalnog saznanja da smo komšije koje se tek sada sreću i ostadosmo kroz godine, klubove, kafane i, što gradske, što primorske šankove, jedan za drugog – “komšija”.
Ako to “komšija” podrazumeva solidarnost, onoga ko će ti pritrčati u pomoć, ko je neko na koga se možeš osloniti, pouzdanog, časnog čoveka – onda je moj komšija bio šampion komšija.
Nakon sahrane, odlazimo da popijemo za dušu u njegov klub. U jednom trenutku, u kolima sa drugarima, pomislih da ne odem.
Nemam prava na malodušnost
Nekoliko puta me je zvao da dođem u to novo mesto koje je otvorio, a ja, eto – porodica, posao, znatno ređe i izlazim nego ranije – nikada ne odoh.
To jest, uvek sam mislio – doći ću, ima vremena.
Brzo me, ipak, prođe ta malodušnost. Nemam prava na to. Ne danas.
I, eto me prvi put u tihom klubu, njegovom klubu, ali bez njega.
Grlim njegovog bliskog prijatelja i, nemajući prigodne reči, kažem: “Eh, prvi put sam u njegovoj kafani a da nema njega.”
On mi odgovori: “Ima ga, veruj mi, ima ga.”
Verujem mu. I znam da ga ima u svim tim ljudima koji čine isto ono što su činili i dok je fizički bio sa nama. Piju i osećaju bliskost. Dobrotu.
Pričamo o njemu. Kako ga je ko poznavao i prisećamo se anegdota.
A ne možeš o anegdotama – pogotovu o anegdotama iz noćnog, kafanskog života – a da se ne nasmeješ.
Smejemo se. Ne grohotom i grleno, uz kucanje kriglama, kao nekada na sav glas da nas svi čuju, nego tiho, samo za društvance oko stola.
Zaverenički.
Kao uz ono njegovo nekadašnje skoro roditeljsko “psssst” kada nas, pijane budale, sprovodi tiho pored vrata nekih smarača, pa kroz terasu, do njegovog nekadašnjeg kluba, u kome, čim se iza nas zatvore vrata, ponovo počinjemo da se smejemo i urlamo.
Okrenuh upitnik naopačke
Pričamo tiho i o našim životima, o poslu, porodicama, deci… Dugo nisam video neke ljude, pitam ih kako su i šta rade. I sve bi bilo kao i uvek kad se sretnemo u klubu da nije onog već pomenutog znaka pitanja. Čim iz kluba izađoh na hladan januarski dan, opet mi taj znak pitanja zaklima nad glavom.
“Dođavola i sa interpunkcijom!”, pomislih, uhvatih znak pitanja za onu kukicu, okrenuh ga naopačke i, gle čuda, dođe mi u ruci kao neko čokanjče.
A šta reći kad ti je čokanjče u ruci, osim: “Živeli!”
Nema nam druge.
Živeli i sećali se jednog lepog, dobrog, časnog i dragog momka koji je prerano otišao.
Živeli jer mnogi od nas – drugara iz kafane – baš to su najčešće sa njim i govorili.
Živeli jer neće nam jedan znak pitanja određivati sa kim ćemo i kada piti, ko će nas, a ko neće dočekivati u kafani, i ko će otići kao da ga nije ni bilo, a ko će nam blistavo i toplo ostati u sećanju i u duši.
Živeli, komšija!
Izvor: Al Jazeera