Piše: Dragoljub – Draža Petrović
Jedan “žestoki momak” sa Dorćola imao je krajem devedesetih na Terazijama radnju brze hrane koja se zvala “Banjalučki ćevap”. Gradska vlast u Beogradu bila je tada pod upravom Srpskog pokreta obnove i izdala je nalog da se lokal ukloni jer nije posedovao potrebne dozvole.
Vlasnik je revoltiran došao u sedište SPO-a da interveniše i namerio je pravo kod Vuka Draškovića. A Vuk je upravo govorio izbeglicama iz Bosne i Hrvatske, poručujući im da se vrate na svoja ognjišta.
“Ne može otadžbina da se nosi na đonovima svojih cipela, vratite se u kraj iz kojega ste došli”, savetovao je Vuk prognanike, koji su živeli u bednim barakama.
Drašković je zatim izašao iz sale, a vlasnik lokala stao je ispred njega i obratio mu se:
“Vuče, ja sam došao u vezi s onim ‘Banjalučkim ćevapom’, ne može to tako…”
Zbog žamora koji su stvarali prisutni, Vuk nije najbolje čuo sagovornika, pa mu se obratio:
“Prijatelju, ja ti garantujem, vratićeš se ti u Banju Luku…”
“Pa, ja sam mislio na ovo na Terazijama…”
“Ne, ne… prvo da se ti vratiš u Banju Luku, a za Terazije ćemo da vidimo”, rekao mu je Vuk.
‘Banjalučki’ – garant naši
Ovo je jedna od anegdota o Vuku Draškoviću, lideru SPO-a, iz knjige Aleksandra Čotrića Vukova azbuka. Koja, sem o Vuku, govori i o Beogradu devedestih, kada su se na gradskim ulicama počele pojavljivati “sarajevske” ćevabdžinice i buregdžinice. Posle se neko setio da je Sarajevo previše širok pojam za to vreme, pa se u Beogradu ono “sarajevski” sve češće počelo predstavljati kao “banjalučki”.
Među malim privrednicima sklonim prevljenju ćevapa, naime, vladalo je uverenje da Sarajevo, s kojim tadašnja Srbija nije imala dobre odnose, možda i nije najbolja reklama u tim istorijskim trenucima, jer niko nije bio siguran da li je u pitanju “srpsko-sarajevski ćevap”, onaj sa Pala, “odozgo”, ili “muslimansko-sarajevski ćevap”, onaj “odozdo”. To jest – da li je ćevap iz “srpskog Sarajeva”, ili, pak, iz “ostatka Sarajeva”.
Pa su u Beogradu krenuli da niču kiosci & radnje sa “banjalučkim” ćevapima. Ti su, garantovano, “naši”. Verovalo se da čak i ćevap, komadić od samlevenog mesa, može da oslika našu borbu za vekovna ognjišta, iako smo u to vreme svi uglavnom imali radijatore.
A, jelte, Banja Luka je tih godina bila stecište raznoraznih Arkana, Radovana i ostalih potomaka “Karađorđeve šnicle”, te i ćevapi, verovao je Srbin “patriota”, mora da poseduju izrazito domoljubni, takoreći ukusni predznak.
Jesti patriotski ćevap, sa predznakom glavnog grada entiteta gde su većina Srbi, bilo je mnogo zgodnije nego konzumirati onaj sarajevski. Jer, u Sarajevu, kako je pisao deo tadašnje pomahnitale beogradske štampe, “bacaju Srbe lavovima u sarajevskom Zoološkom vrtu”.
“Mi da jedemo sarajevski ćevap, a oni lavove da hrane Srbima… E, neće moći, burazeru!”, pričao mi je tada neki “baja”, slučajni prolaznik, koji me je na Zelenom vencu ubeđivao da odustanem od sarajevskog i pređem prekoputa, na “leskovački ćevap”.
Razmažena ‘elita’ i ‘bosančerosi’
Koliko se sećam, taj sarajevski ćevap na Zelenom vencu, tradicionalnom čvorištu gradskih autobusa, ubrzo je postao “banjalučki”. Iako za kvalitet “banjalučkih” ćevapa niko nije bio stopostotno siguran, osim onih koji su vojsku služili u Banjoj Luci, tada destinaciji čuvenoj po tome što je, po kafanskim teorijama, na jednog muškarca išlo sedam osoba ženskog pola. Ili ih je bilo više?
Tako da u je Banju Luku, za razliku od Sarajeva, pre rata retko ko išao zbog ćevapa, već više zbog mogućnosti da osnuje sopstveni harem, makar zbog te žrtve morao da nosi na leđima postolje minobacača kalibra 82 milimetra. Istina, pojedini bivši vojnici iz banjalučkog garnizona kleli su da nema ništa bolje od “Bilijevih ćevapa”.
Sa druge strane, Beograđani su nekakva razmažena bića, sklona “elitnom” shvatanju sopstvenog porekla, te ih je tih godina užasno nerviralo što “bosančerosi”, kakav je bio uvrežen polupogrdan naziv za sve pridošle s one strane Drine, otvaraju svakojake “orijentalne” ugostiteljske objekte po Beogradu. Ranije se znalo – ćevap je ćevap, nije to imalo nikav topografski orjentir, osim, možda, leskovačkog.
Pa su “Beograđani” u jednom momentu dohvatili da potpisuju peticiju zbog dima koji je usred centra, na Terazijama, širio onaj kiosk imena “Banjalučki ćevap”. Nije ih verovatno toliko brinuo dim, koliko što u “krug dvojke” pristižu nekakvi egzotični tipovi i, u tajnovitom sadejstvu sa lokalnim vlastima, dobijaju dozvole da podižu kioske gde god ubodu prstom.
Interesantno, vlasnik tog objekta nije bio nikakav primerak iz popularne grupacije “bosančeros”, već jedan od tada naglo izdžikljalih “žestokih momaka”, vrste nastale ukrštanjem Slobodana Miloševića, anarhije devedesetih i turbo-folka. Ali je, revoltiran peticijom, skinuo onaj natpis “Banjalučki ćevap” te stavio novi. Na njemu je pisalo: “Beogradski ćevap, je l’ može ovako?”
Kiosk su mu kasnije uklonili, a Vuk Drašković umalo da ga vrati u Banju Luku, iako je ovaj živeo nekih 500 metara niže od Terazija, kod Skadarlije.
Sem ćevapa, u Beograd je tih dana počeo da pristiže i sarajevski burek. Jedna od prvih buregdžinica tog tipa, nazvana – kako bi drugo no “Sarajevo” – proradila je u Svetogorskoj, blizu Ateljea 212. Stalna klijentela bila je oduševljena burekom. Onda je vlasnik jednog dana u simpatičan lokal sa tronošcima i niskim stolovima na zid okačio uramljenu sliku Radovana Karadžića.
Palačinke haškog optuženika
Dok su u ostalim “sarajevskim” buregdžinicima uramljivali slike Valtera, Vučka na skijama, panorame Sarajeva, pa i Kemala Montena, da bi spojili duh bureka sa duhom grada, buregdžija iz Svetogorske smatrao je, valjda, da je najveći sarajevski simbol potonji Doktor Dabić, koji se u vreme tihovanja tokom beogradske ilegale, kako smo kasnije saznali, uopšte nije hranio sarajevskim ćevapima i burekom, već je obožavao palačinke. Te je zemunska palančikarnica “Pinokio”, od izjave očevidaca da se Karadžić u ulozi Dabića hranio baš kod njih, napravila brend. Tako da ste tu mogli da naručite palačinku “Radovan Karadžić”, punjena nutelom, indijskim orahom i brusnicom.
Buregdžija je u međuvremenu skinuo onaj Karadžićev portret. Ne zna se da li zbog revolta Dabićevom “palačinka” epizodom, ili što onaj deo nacionalno neosvešćenih ljubitelja bureka nije uživao u degustaciji zaista fenomenalne sirnice dok ih sa zida gleda haški optuženik. Nekima je to, možda, dodatno otvaralo apetit, ali kako je to krenulo, i oni koji su pravili mitinge podrške Karadžiću trenutno radije konzumiraju karpaćo sa pogledom na Angelu Merkel i Serža Bramerca.
Tako da su danas sarajevski i banjalučki ćevapi, sarajevski burek, sarajevske teleće brizle, sarajevske pite… deo skoro svakog beogradskog ćoška. Još pre rata monopol na pekare i poslastičarnice u Beogradu imali su Albanci. Ono malo što ih je u međuvremenu preostalo u Srbiji s vremena na vreme dožive da im neki pomahnitali desničar razlupa izlog, iako većina njih u Srbiji živi duže od desničara.
Lokale sa predznakom “sarajevski” nikada niko nije razlupao. Sarajevo je nekakav univerzalni pojam, za koji čak i desničar, biće sklono svojatanju svega i svačega, nije siguran da li je “naše” ili “njihovo”.
Izvor: Al Jazeera