Piše: Zoran Kesić
Marketinški magovi ovih dana trljaju ruke. I to ne od zime. Vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji će biti, a samim tim i (dobro plaćenog) posla za kreatore političkih slogana, osmišljavače kampanja, predlagače boje odela, vezivače kravata, savetnike za pošalice i referente za šarm…
Cela ova bulumenta kreativaca posvetiće se narednih nedelja i meseci samo jednom cilju: kako najbolje upakovati, izreklamirati i, konačno – prodati proizvod.
Oni se rukovode starom marketinškom izrekom: “Od svakog političkog materijala može se napraviti pita.”
Iliti: “Niko nije baš toliki Šešelj da ga ne možeš upakovati u prihvatljivu ambalažu.” Osim Vojislava Šešelja samog, naravno. Pre neki dan sam kroz prozor taksija ugledao upravo Šešeljeve plakate izlepljene na veoma zanimljivom mestu. Ispred groblja. Vešt fotograf mogao bi da napravi sliku punu simbolike sa Šešeljevom glavurdom i sloganom “Jedini izlaz”, u prvom, i nadgrobnim spomenicima, u drugom planu.
Ipak, mislim da bi gospodinu Šešelju i njegovim radikalima za predstojeće izbore više odgovarao slogan “Mi pravimo zvezde”. Ili “Rasadnik talenata”. Ili čak “Od nas sve kreće”. Nema razloga da radikali ne iskoriste ogromnu popularnost svojih nekadašnjih članova, koji su prelaskom u drugi, napredniji tim, napravili zavidnu političku karijeru.
Treba igrati na kartu nostalgije, a glasači emotivno reaguju kada ih podsetite na male klubove u kojima su sadašnji velikani ponikli. To neko doba nevinosti i iskrene ljubavi prema političkoj igri, dok se još igralo srcem, a ne razumom, dok se glasno smelo reći šta ti je na srcu, a ne potiskivati to u sebi, da slučajno Evropa ne čuje, na to bi radikali mogli da pucaju. (Hehehe, “radikali” i “pucaju” u istoj rečenici takođe zanimljivo deluje.)
Efektna skraćena varijanta – ‘Domaća’
Kad smo već kod radikala, zadržimo se na trenutak na toj desnoj strani i razmotrimo kako upakovati Dveri, Demokratsku stranku Srbije i srodne im patriotske stranke i organizacije.
Njima treba neki simbol. Nešto što se u startu prepoznaje kao autentično srpsko, što je biraču blisko i drago, nešto sa čime se svako ko izađe na birališta može identifikovati. Bez dileme, to je domaća rakija. Za potrebe kampanje, predlažem efektnu skraćenu varijantu – “Domaća”.
“DSS. Domaća. Dušu leči!”
“Dveri. Domaća. ‘Oće i da udari!”
“1389. Domaća. Ubija!”
Pažljivi čitalac će lako uočiti fine nijanse opisa naše “Domaće”, u zavisnosti od karaktera i perpcepcije stranke ili organizacije u javnosti.
Osim toga, sama reč “Domaća” ima određenu toplinu. Uliva sigurnost. Pogotovu u danima u kojima je i Srbija na udaru mnogobrojnih stranih, koji su baš kroz našu zemlju našli da prolaze na putu ka slučajnim prolaznicama u Kelnu.
Podrazumeva se da bi se na promotivnim skupovima i mitinzima morala obilato služiti domaća rakija, pa bi ove svetkovine “pod gasom” regrutovale veliki broj budućih glasača i bukvalno opijenih, nešto manje političkom idejom srpske desnice, a znatno više – “Domaćom”.
Kako do pobjede kad izgubiš?
Pred opozicijom je zaista veliki izazov. Sličan onom koji iz sezone u sezonu imaju fudbaleri Partizana ili Zvezde u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Kako pobediti kad je poraz već izvestan?
Mnogi od današnjih opozicionih lidera imali su priliku da na vlasti pokažu šta mogu i umeju i nisu se baš proslavili. Pa, kako sada ubediti birače da im daju još jednu šansu?
Boris Tadić i Čedomir Jovanović od nedavno izlaze zajedno. Ne, ne u tom smislu. U političkom, naravno!
Pa, koje su nam prve asocijacije na ovaj dvojac?
Lepi, zgodni, negovani… OK.
Sa ozbiljnim mrljama i promašajima iz prošlosti… OK.
“Lepota poroka”, dakle. Slogan se sam nameće. Borisa i Čedu bismo u predizbornim spotovima mogli videti u nešto lascivnijem izdanju nego što je to očekivano u jednoj političkoj kampanji. Uostalom, gospodin Jovanović nam je već demonstrirao da se rado obnažuje i poliva pred kamerama.
“Hmmmm… šta li da obučem za miting u Vršcu?”, razmišlja tako Čedomir, pa mu konačno sine:
“Hej, znam – ništa!”
Ni gospodinu Tadiću nisu strane granične oblasti dobrog ukusa. Uostalom, čovek koji je onomad za potrebe kampanje umeo nežno da pomazi i kravicu ne bi trebalo da ima frku od još eksplicitnijeg prikazivanja sopstvenog seksipila. To neko “Borise-pomazi-me”, uz retro slogan specijalno aktiviran za ovu priliku “Čedo-oženi-me”, lepo bi se uklopili uz već pomenuti “Lepota poroka”.
Nepozvani predsjednik
U ovom delu teksta iznenada se (pritom potpuno nepozvan) pojavljuje predsednik Srbije Tomislav Nikolić sa Kremanskim proročanstvom u ruci i upitno nas posmatra u fazonu: “Zvali ste me?”
Oterajmo ga iz ovog bloga rečenicom: “Ne, Predsedniče, niko nije pomenuo lepotu proroka i ne zanima nas šta Tarabići imaju da kažu o vanrednim parlamentarnim izborima.”
Od žutog ka smeđem
Najlakši zadatak marketinškim stručnjacima biće, čini se, Demokratska stranka.
Potrebno je samo promeniti tu percepciju “žuti”, koju demokrate imaju kod birača. “Žuti” su dobili konotaciju luzera, ali luzera koji su se blagovremeno okoristili na vlasti. Nije tajna da “žuti” nemaju baš sjajan imidž.
I zato za predstojeću sezonu umesto žute, uvesti, recimo, smeđu boju. Svejedno, može i bordo. Ili teget. Bitan je slogan “Nismo više žuti”, uz obavezna izvinjenja: “Oprostite na našoj žutoj prošlosti, nećemo ponavljati žute greške, naše nekadašnje žute minute ubuduće će biti smeđi trenuci…” (Hehehe, “smeđi trenuci” me podsećaju na… nebitno.)
Ružića u Pjongjang
Socijalistička partija Srbije Ivice Dačića verovatno bi najradije izbegla i izbore, i kampanju, i bilo kakvo komešanje na političkoj sceni. Prosto, koga kofer uštine, koga banana umal’ ne zadavi, koga “Dunav” osigura… i Ružića se plaši. Najvažnije je izbeći bilo kakav novi skandal i aferu.
Zato bi Dačiću prvenstveno trebalo savetovati da enfant terriblea partije Branka Ružića odmah pošalje u višenedeljnu bilateralnu posetu prijateljskoj Severnoj Koreji. Ružić bi u Pjongjangu stekao korisna iskustva u oblasti partijske discipline i upoznao se sa drevnom severnokorejskom veštinom držanja jezika za zubima.
Jednom nenametljivom kampanjom i jednim diskretnim sloganom tipa “Tu smo, a kao da nismo”, ili “Šta fali da ostanemo još malo u vlasti”, socijalisti bi trebalo da ostvare zacrtani cilj – Dačić i dalje da peva “Miljacku” stranim diplomatama, a još neki resor ako se nađe – nađe.
Nek’ nam je Bog u pomoći
I, konačno, evo nekih ideja za kampanju Srpske napredne stranke.
Fotografisati predsednika stranke Aleksandra Vučića tako da, iz kojeg god ugla da ga gledate, imate utisak da vas posmatra pravo u oči. Oblepiti sve gradove i sela džinovskim, srednjim i malenim “vučićima”. Kolosalnu maketu Vučića postaviti u “Beograd na vodi”. Aktivisti SNS-a da krenu od vrata do vrata, deleći brošure “Naš pastir Vučić”, “Kula Vučića” i “Probudite se. Vučić je već budan”. Vučić da bude na svakom koraku, u svakom domu, u svakom preduzeću, u svakoj javnoj ustanovi…
Ustvari, Ružić će moći iz Pjongjanga da pošalje nekoliko saveta gde još i na koji način predstaviti veliku ljubav naroda prema Vučiću. Tamo se baš razumeju u ljubav naroda prema vođi.
Ovakav sveprisutni Vučić jedini je mogući prikaz svega onoga što pravi Vučić svakodnevno radi za dobrobit Srbije i srpskog naroda.
Onoga trenutka kada svim biračima Vučić bude 24 časa dnevno pred očima, kada ga, menjajući TV-kanale ugledaju na svakom, kada ga biračko telo, legavši u krevet uveče, bude sanjalo i zorom se sa osmehom budilo sa njim, tada će se izbrisati metafizička razlika između pravog Vučića i naše percepcije Vučića.
Tada će Vučić biti u svima nama.
U ovom delu teksta čitalac bloga bi trebalo da ustane i pet minuta aplaudira.
Činite to svakodnevno i videćete uskoro i sami koliko ćete se bolje, optimističnije i naprednije osećati. Vučić će vas prosto uvući u sebe. I biće vam toplije tamo.
A slogan kampanje?
Zar već niste i sami pogodili?!
A – kao Aleksandar. MI – kao… pa… svi mi. N – kao napredna.
AMIN.
I nek’ nam je Bog u pomoći.
Izvor: Al Jazeera