Piše: Zoran Kosanović
Muhamed je iz Sirije. Dvadeset godina živi u Sofiji.
Upoznao sam ga dok je mahao iz automobila pozivajući nas da uđemo.
Pokušavali smo da snimimo migrante u centru Sofije. Prethodno su nam u ulici koju meštani zovu arapskom lokalni prodavci preporučili, skoro učtivo, da ne palimo kameru.
Kazao je da će nas odvesti do kampa sa ljudima iz njegove zemlje koji traže status izbeglice.
Setio sam se da sam ušao u automobil potpuno nepoznate osobe tek nakon 15-ak minuta vožnje, kad smo već počeli da izlazimo iz Sofije i kad su se pojavile prve šume.
Kolega koji je bio sa nama i koji je na bugarskom razgovarao sa Muhamedom objašnjavao nam je da je jako bitno da u blizini kampa spustimo kameru.
Nismo imali dozvolu za snimanje.
Neće pred kameru
Muhamed je uspeo da ubedi jednu osobu da stane ispred kamere tek nakon pola sata. Morao je da uđe u auto sa nama i da ga snimamo par ulica dalje od kampa.
Mladić od 25 godina radio je kao keramičar u selu pored Halepa u Siriji.
Kaže da beži od rata jer su oko njegovog sela naoružani ljudi koji im ne dozvoljavaju da idu u grad na posao.
Platio je da ga za 2.500 evra prevezu od Istanbula do Sofije. Sada čeka da dobije staus izbeglice. Kaže to je nešto kao pasoš i sa tim može i avionom do Nemačke.
Sveže obrijan i nasmejan objašnjava da će ako ne dobije status izbeglice opet platiti istim ljudima koji će ga prebaciti preko granice. I tako sve do Nemačke.
Muhamed mu zahvaljuje i kaže da će ga zvati sutra, pokušaće da mu nađe posao u Sofiji i da zaradi neki lev dok čeka status izbeglice.
Nostalgija za starim životom
Opet u autu Muhamed kaže sad moramo na večeru. Pokazaće nam pravi restoran, a ne one fensi restorančiće po centru Sofije.
Već pričamo kao stari znanci.
Kaže da su u Siriji zajedno i lepo živeli i muslimani i hrišćani. Objašnjava kako je izgledala crkva u njegovom gradu.
Možda i zbog toga, kolega ga pita: “Ti si hrišćanin?”, a on odgovara: “Ja sam Muhamed”.
Dok se smejemo, sve pripisujemo umoru, umoru zbog odbijanja bugarske birokratije da nam dozvoli snimanje na granici. Jednoj od granica koja još uvek nema bodljikavu žicu – onoj na zapadu.
Ona na istoku već je ograđena bodljikavom žicom. Sprečava Muhameda i njegove sugrađane da iz Turske uđu u Bugarsku. Visoka nekoliko i široka par metara, sa video nadzorom i senzorima štiti Evropsku uniju od talasa migranata koji beže od nasilja i rata. Cele porodice sa decom.
Muhamed ima troje dece, žena mu je Bugarka i srećan je. Iako je najsiromašnija zemlja Evropske unije, Bugarska mu je postala dom.
Majka mu je i dalje u Siriji i jedino kada priča o njoj i o tome kako živi, u zemlji u kojoj kako kaže ratuju četiri strane, ne smeje se.
Izvor: Al Jazeera