Piše: Branislav Jelić
Svi u Srbiji koji iole drže do dvostrukog morala, osetili su snažnu selektivnu potrebu da osude prikazivanje silnih rijaliti programa na ovdašnjim televizijama koje promovišu nasilje i razvrat.
U tom malograđanskom poduhvatu smetnuli su sa uma samo dve stvari, da pored Skupštine Srbije, rijaliti programi predstavljaju najprecizniji presek srpskog društva i stanja u njemu.
Nisu, naime, prostota i siledžijstvo došli iz ovakvih emisija, već su ulaskom u njih stigle do prilike da se, u svojoj deprimirajućoj veličini, prikažu na nacionalnom nivou
Nije trebalo biti veliki prorok u selu i analitičar na delu, pa predvideti na koju će stranu krenuti televizijska “zabava” koju priređuju starlete, narodnjačke sojke, kriminalci i ostali nepoznati besprizornici novije generacije, koji su odrastali na tribalnim postulatima oca nacije.
Posle samo nekoliko dana, sa svih rijaliti kanala, krenule su da pljušte grozote, momci su se bacilli na pretnje i prostote, a devojke na TV delije, nudeći im se sve smelije, uz pripadajuće medijske ovacije.
Televizijska publika
Svi u Srbiji koji drže do sebe pobunili su se što se tamo neko na TV-u j… i latili se etičkog pera kao pravoslavnog mača umesto daljinskog upravljača, da osude makar učesnike rijalitija, kad već nisu nijednog koljača, da ukažu koliko ih je stid, možda čak i veći nego kad smo onomad “prikazivali” genocid.
Usplahireni analitičar zdesna zavapio je na stranicama sajta koji fašizam veliča uz slast, da je u pitanju “društvena pošast”. Otišao je i korak dalje, ustvrdivši da je televizijsko upražnjavanje felacija “surova ideološka i medijska manipulacija”.
Odgovorno je upozorio na sve otvoreniju “brutalizaciju i prostakluka glorifikaciju” koja, zna se, predstavlja “kalup za formiranje beslovesne mase”.
Na koncu, ogrnut plaštom patriotske čednosti, založio se za povratak “porodičnih vrednosti” na radost sviju, jer će, inače, “rijaliti programi uništiti Srbiju”.
Analitičar sleva, hronično zabrinut zbog opšteg stanja, ustanovio je da se tu radi o “modelu obrazovanja”. Krivicu za tu ružnu sliku, on je svalio na televizijsku publiku, dodajući i deo svoje noćne more, deleći ljude na “bolje” i “gore”. Razume se, rijaliti slike i prilike, povezao je sa ovima iz visoke politike koji su krivi za poplave, a po toj logici i za jeftine zabave.
Jedna psihološkinja majčinski je dodala da “deca danas usvajaju televizijski model ponašanja u kome sve mogu da dobiju nasiljem i tučom”.
Znameniti filolog se javno zapitao “gde su regulatorna tela koja treba da vode nadzor nad televizijama, radio-stanicama i onlajn medijima”, a poznati sociolog zaključio uz pomoć istančanog njuha da je tu reč o “pornografiji duha”, da je u pitanju društvena kuga koja se “slobodi ruga”.
Ohrabrena pojedinostima iz načelne ekspertske rasprave, oglasila se i medijska trudbenica, zbog cenzure i autocenzure veoma zabrinutog lica, da poruči kako ne vredi suze liti, već da sve to treba “zabraniti” i “sprečiti”, “kazniti” rijaliti.
Razradila je žena i plan, da se gledaoci žale svaki dan momcima u R.E.M-u koju su odavno izgubili svaku veru.
Usledilo je potpisivanje peticije „protiv bluda, nemorala, šunda, kiča, zaglupljivanja naroda i propagiranja pogrešnih vrednosti“, građanskog akta nedelotvornijeg i od osnivanja anketnog odbora.
Više od sto hiljada ljutih zagovornika medijskih sloboda potpisalo je onlajn peticiju za ukidanje rijaliti emisija. Čovek iz R.E.M. (ne Michael Stipe već neko drugi), međutim, objasnio je zabrinutom svetu da su slabe vajde od peticije na internetu, da je zabrana ovakvih programa, njihovo skidanje s medijskog trona, moguće samo uz promenu zakona, koji će brinuti o našoj čednosti, da “emiteri ne puštaju pred kamere ljude koji bi mogli da afirmišu negativne vrednosti”.
Oni isti mediji koji brinu o tome da o rijaliti događajima pročitate sve što niste useli da vidite golim okom, glasila koja revnosno prate čije su gaćice ili, još bolje, “mace” sevnule na malom ekranu, odjednom su u svemu tome pronašli moralnu manu, zahtevajući i sami da se nešto preduzme, pre nego što ih profitabilna lascivnost ponovo obuzme.
Gde su, međutim, čučali svih ovih strašnih godina, ti moralni kolosi, đavo da ih nosi, kad pored sve bede do TV rijalitija nisu imali nikakve primedbe?
Izvođači genocida
Rijaliti program nisu, nažalost, uzroci, već užasne posledice onog što nam se dešavalo decenijama i o čemu su političari, analitičari, psiholozi, sociolozi, novinari, lingvisti i ostali karijeristi godinama ćutali, povlađujući tuđem i sopstvenom nitkovluku koji je od srpskog društva načinio tešku sociološku bruku.
Oni su samo cena našeg muka ili odobravanja glede počinjenog klanja, refleksija našeg patološkog stanja, baziranog na odurnoj činjenici da “brutalizacijom” ili “propagiranjem pogrešnih vrednosti” nismo okvalifikovali ni, na primer, masovnu grobnicu kosovskih Albanaca u Batajnici.
Rijaliti programi su proizvod našeg truda da se skoro cela nacija godinama pravi luda, da se nijedan patriota ne razočara zbog zločina počinjenih na potezu od Srebrenice do Potočara, da izgubimo iz vida da smo bili izvođači genocida. Oni su ishodište našeg građanskog jada, da i kada žalimo, broj nedužnih žrtava zaokružimo na, okruglo, sedam hiljada.
Uostalom, zar politika “I Evropa i Kosovo”, visoki SPS funkcioner bez kaputa i njegova bakuta, visoki DS dužnosnik koji nasred Vračara lupa tastu nekoliko šamara, lice sa državne poternice koju objavljuje medijska kuća večernje strave na budžetu te iste države, ćelijska deoba Demokratske stranke na privatne kružoke i interesne ogranke, uvaljivanje urbanističke “patke” i ostale epizode slatke, ne svedoče o tome da se Reality Srbija samo preselila na male ekrane.
Bilo bi dobro da tamo i ostane, a da se mi, u međuvremenu, suočimo sa mnogo strahota iz stvarnog života.
Izvor: Al Jazeera