Piše: Zvonimir Nikolić
-Želio bih da vas obavijestim da je vaše ministarstvo stopiralo dozvole za ulazak autobusa u BiH!
-Ne razumijem, kako stopiralo?
-Pa fino, kažu kada vi dobijete jednak broj dozvola za putovanje u Italiju, daće i oni dozvole da italijanski autobusi ulaze u BiH.
-Ne mogu da vjerujem?
Otprilike tako je prije petnaestak godina, izgledao razgovor sa turističkim agencijom iz Italije. Preko moga brata koji živi tamo, javili su se da im radimo sedmodnevne aranžmane za Dubrovnik i Split. Doduše, van sezone ali i maj je lijep mjesec za putovanje. I nakon mukotrpnih pregovora i što bi u našem žargonu rekli „muntanja“, uspjeli smo ih prebaciti da njihova tura bude u BiH i uključuje Sarajevo i Mostar. Nekako smo računali da je bolje da dođu kod nas, vide ljepote BiH a uostalom od dva autobusa turista ( stotinjak ljudi) imaće koristi i hotelijeri i ugostitelji i vlasnici restorana, kafića, mesnica, ćevapdžinica, taksisti, pekari…
I prva tura je prošla savršeno. Maksimalno smo se trudili da im na svaki način ugodimo. Trošili vlastiti novac od zarade da ih častimo neobičnim sokovima od zove, smreke, ruže, da ih počastimo baklavama i „egipatskim“sladoledom…samo da sve prođe ok. I da nastave saradnju sa nama.
Uskoro su nam se javili sa informacijom da su oduševljeni našim izborom, da su oduševljeni Sarajevom, Mostarom, ljudima, hranom, kolačima…i da ćemo uskoro imati još veću grupu od tri autobusa.
Druga tura
I zaista, vrlo brzo smo pravili rezervacije za novu turu.
Dan pred polazak iz Italije javio nam se predstavnik agencije sa informacijom da naše ministarstvo ne da dozvole da njihovi autobusi uđu u BiH. Nakom razgovora sa predstavnikom ambasade Italije, konačno smo došli do odgovorne osobe u Ministarstvu sa kojim sam stupio u telefonski razgovor:
-Jeste, mi smo stopirali dozvole dok oni nama ne daju jednak broj dozvola da mi putujemo u Italiju!
-Ok, ali znate li da sutra imamo tri autobusa koji trebaju doći u Sarajevo i Mostar?
-I?
-Pa kako će doći ako nemaju dozvolu?
-Nikako. Dok ne bude isto, nema dozvola.
-Vidite, pa zar nije bolje da dolaze ovamo turisti i troše svoje pare po BiH, nego da mi idemo tamo i ostavljamo pare Italijanima?
-Nije, isto je to. Dok ne bude reciprocitet, nema dozvola.
-OK, a zašto onda taj reciprocitet ne uvedete sa kiselom vodom ili mlijekom? Koliko mi izvezemo Kiseljaka, toliko uvezemo neke strane vode? Koliko mi izvezemo mliječnih proizvoda, toliko uvezemo istih izvana?
-Nećete vi mene učiti mom poslu! – kraj razgovora.
I tako su njihovi autobusi ostali u Ankoni. Morali smo iz poslati autobuse iz Sarajeva. I poskupiti putovanje.
Ovaj put smo ih još više tetošili. Pokušavajući našim trudom umanjiti njihov revollt što su putovali drugačije od planiranog. I opet je sve prošlo kako treba. Bar sa naše strane.
Hvala vam lijepo
Uskoro sam, po njihovom povratku, dobio telefonski poziv:
-Puno vam hvala, znam da ste se trudili ali…
-Ali?
-Mi ćemo sada praviti nove ture ipak. Vraćamo se Dubrovniku i Splitu. Znate, ne možemo ponovo ovaj stres doživljavati i razmišljati hoće li neko opet iz nekog razloga zabraniti ulaz autobusima.
-Razumijem, žao mi je.
– I meni.
Iako sam siguran da je nama bilo više…
E sad gledam na TV, po facebook-u, izuzetan napor radnika „Dite“ da ponovo pokrenu proizvodnju. Gledam mog prijatelja iz Tuzle kako vodi kampanju po Americi i svako malo reklamira Ditine proizvode. I zaista od srca želim tim ljudima da uspiju. Da pokažu da se može raditi. Da pokažu da ih privatizacija nije usrećila nego vratila unazad najmanje deceniju.
Da, to je ta Dita koja je zajedno sa Slobodom proslavila tuzlansku košarku širom bivše Jugoslavije, a bogme i Evrope.
Hoćemo li moći bar približno izvesti vani „Ditinih“ proizvoda, koliko sličnih uvozimo?
Kako bi savršeno pasao onaj reciprocitet, na primjer.
Izvor: Al Jazeera