Piše: Goran Stanković
U Srbiji se ponovo povela priča o privatizaciji sportskih klubova. U medijima se govori o nekoj vrsti dokapitalizacije koja bi rešila probleme nagomilanih dugova u pretežno velikim klubovima.
Ovo je u poslednje vreme tema velikih razmišljanja i rasprava, kako ekonomista, tako i ljubitelja sporta u Srbiji.
Ovaj poslednji model koji se spominje u medijima bi sadržao osnivanje nove kompanije koja bi nekako posedovala 49 posto akcija i uz 27,5 milijuna evra dobijenih od ruskog Gasproma kao sponzora, rešila problem duga, a dalje nastavila da posluje po principu zapadnoevropskih klubova.
Međutim, ovde se kao po pravilu prave greške u rešavanju imovinskih odnosa i pravi se konfuzija koja je ionako bila velika.
Poslednjih 30 do 40 godina veliki klubovi u Srbiji, a takođe i u zemljama bivše Jugoslavije, su bili registrovani kao udruženja, a ne kao kompanije iz oblasti zabave i priređivanja igara, kao je slučaj na Zapadu.
Neplaćanje dadžbina za privrednu djelatnost
Udruženja imaju za cilj neko delovanje, hobi, rekreaciju, a nikako privrednu delatnost, kao što je do sada bio slučaj.
Može se reći da je ovo do sada bio školski primer neplaćanja dažbina za privrednu delatnost.
Sada se pregovara sa kupcima koji su pravilu iz inostranstava, a ne daje se javni i međunarodni tender za prodaju na koji bi se mogao javiti bilo ko, bez obzira iz koje je države.
U svim ranijim razgovorima na ovu temu, uvek se govorilo o stadionu i zemljištu kao kapitalu koji “poseduje” neki klub, a zaboravlja se da je recimo stadion “Marakana” izgrađen 1963. godine na tada državnom zemljištu, a iz sredstava budžeta, što znači da je vlasništvo svih građana.
Stadion je dat na korišćenje sporstkom društvu, kao i mnogi drugi prostori koje koriste udruženja građanja (folklorna društva, izviđači, savezi penzionera…)
Nigde nije korišćenje prešlo u vlasništvo, pa ne bi trebalo ni ovde.
Spominje se model Bajerna, a čak i u zemlji koja ima čisto kapitalističko uređenje, za razliku od zemalja bivšeg istočnog bloka, stadion je izgrađen iz sredstava gradskog i državnog budžeta nemačke države (koštao je 550 miliona evra, a otvoren 2005. godine).
Kompanije mogu samo da zakupljuju ime stadiona na neki period (na primjer “Alijanc” u Bajernu). Stadion San Siro u Milanu je takođe vlasništvo grada.
Svjetski poznat brend
Crvena zvezda je godinama unazad svojim delovanjem izgradila svetski poznat brend, što je svakako kapital koji se u današnjem svetu marketinga izuzetno ceni.
Ono što bi moglo da se uradi je da se klub nagradi za ustupanje imena, znanja i oraganizacije u oblasti sporta.
Svi ostali sportski klubovi, koji žive od sporta, bi trebalo da budu registrovani kao kompanije i tako bi se pored ostalog rešio problem velikog broja mladih ljudi koji su proveli godine u sportu, a nisu imali radne knjižice i uplaćene doprinose za svoj, svakako profesionalni, rad.
Naravno da banke imaju svoju logiku u odlučivanju kao i slobodu, ali postavlja se pitanje šta im je bila sigurnost kod plasiranja kredita u sporskim klubovima.
Stadion bi svakako trebalo da ostane u vlasništvu države koja bi naplaćivala zakup.
Izvor: Al Jazeera