Piše: Nebojša Grabež
Trideset godina doslednog opstajanja u rokenrolu – čin je dostojan divljenja, čak, i unutar društava koja mnogo poštenije i iskrenije tretiraju ovaj kulturni fenomen. U ovdašnjoj stvarnosti taj opstanak ravan je podvigu.
Partibrejkersi nisu ni prvi, ni poslednji koji prolaze kroz ovaj jubilej, ali njihov primer, verovatno, najjasnije ilustruje suštinu ove pop-kulturne forme smeštene u sredinu koja je istovremeno prihvata i odbacuje; razume i ne razume.
Muzičko stvaralaštvo Partibrejkersa snažno i duboko preslikava trodecenijski tok ambijenta u kojem je nastajalo. Tri dekade uspona, padova i dezorijentisanosti, iznad kojih uporno lebde prodorni gitarski rifovi protkani jasnim porukama nepristajanja. Nepristajanja na ono u šta su nas svesno ili nesvesno gurnuli.
Partibrejkersi nikad nisu manipulisali svojom muzikom i svojom publikom. Naprotiv, istrajno su sledili sopstveni izraz, formiran u maestralom miksu ritama i bluza, panka i ličnog senzibiliteta – prkoseći nadolazećim komercijalnim žanrovima, političkim ukusima, medijskim i diskografskim rejtinzima…
U svet muzike su ušli žestoko. Tako izgledaju i posle trideset godina.
Prva scenska pojavljivanja frontmena Zorana Kostića Caneta sa grupom Radnička kontrola, početkom osamdesetih, nagoveštavaju dolazak buntovnika čiji prioritet, svakako, nije prijatna komunikacija. Prekid koncerta, provociranje publike i medijske moralno političke rasprave „o nepristojnom ponašanju omladinaca“ otvaraju put za jedini primeren naziv budućeg benda – Partibrejkers .
Nebojša Antonijević Anton dolazi iz nešto mirnijeg miljea koji je negovao tradiciju gitarskih umeća bluz velikana. Ovaj tandem, zajedno sa ostalim akterima novog vala i talasa, gradiće jednu od najoriginalnijih i najplodnijih muzičkih scena Evrope osamdesetih.
Brejkersi nisu dozvolili da ih sledeća dekada, pečatirana nacionalnim predznakom, zatvori u nove granice. Sa ozvučenog kamiona, u grupi istomišljenika, poručuju Beograđanima i onima koji su se tu našli – “Mir, brate, mir!”, “ispod šlema mozga nema”, “….nećemo da pobedi narodna muzika”, a nastupima kod suseda pokazuju da su oni i dalje njihova grupa.
Ipak, neuporedivo više odjeka imale su parole suprotnog sadržaja!
Kraj balkanskih ratova, a potom i odlazak njihovih najeksponiranijih nosilaca, otvaraju deceniju koja je trebalo da označi povratak nade, uništenih vrednosti i otvaranje prostora za različita mišljenja i delovanja. Na površini, stvari zaista izgledaju drugačije, ali malo dublje, još uvek upozoravajuće odjekuje refren – „Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj“!
Često srećem Caneta i Antona, ali ih još nikad nisam pitao kako se živi od rokenrola. Voleo bih da imaju snage za, barem, još jednu deceniju, jer plašim se da ćemo ostati bez petlića koji nam pokazuju smer duvanja lokalnih vetrova!
Izvor: Al Jazeera