Piše: Velimir Ilić
Zamišljam dan – mada čisto sumnjam da ću ga dočekati, ako ga, uopšte, ikad i bude – u kome bi Srbi i Hrvati priznali jedni drugima sva vekovna i stoljetna zlodjela, nepodopštine i nepočinstva – rečena ili učinjena.
Da li je uopšte zamislivo da u međuvremenu, do tog hipotetički idealnog dana, dozri svest i savest na obe strane – tako i toliko – da jedna drugoj priznaju vlastite frustracije politički i nacionalno neiživljenih i nezrelih naroda? Ili će se u nedogled, a priori osporavati tvrdnje “onih drugih” o civilizacijskim vrednostima, pa bile one istorijske ili povijesne, tisućljetne ili vekovne, kulturna baština i(li) tečevina, sport, muzika, nauka, svi Ruđeri, Milankovići, Boškovići, Petrovići, Tesle, Andrići – ko god i šta god.
Postoji li uopšte, makar i neka zamišljena, nulta tačka na kojoj je moguć začetak novih odnosa dva, netrpeljivošću i mržnjom sluđena slovenska plemena. I otkud bi se mogao pojaviti taj embrion nekih suvislijih srpsko-hrvatskih odnosa?
To, svakako, nisu – niti imaju na osnovu čega biti – ni Ova Gospođa niti Ovaj Gospodin, umišljeni da, eto, baš od njih počinju nova nacionalna, pa čak i regionalna, istorija i(li) povijest. Jer, oni su samo šrafovi, manje-više dobro podmazani da ne škripe dok ih se – malo spolja, malo iznutra – priteže ili popušta, po potrebi. Njihovo odsustvo svesti o vlastitoj ulozi u ovovremenskom delu istorije u Srba i Hrvata obrnuto je srazmerno sposobnosti da se izdignu iznad močvare u kojoj su još samo estradno – politički komarci tompsonovsko – šešeljevske provenijencije glasni u nameri da se napiju tuđe krvi.
Nova prilika
No, ruku na srce – ima ta ratoborna bratija svojih izdanaka i sledbenika, ornih i voljnih da se dokažu i u tzv. trećim zemljama. Jer, kad im je agresiju i nacionalne strasti sputalo zakopavanje krvavih ratnih sekira na balkanskoj ledini sredinom 90-ih godina prošlog veka, jedva su dočekali novu priliku – Ukrajinu. I tako, sad se po Donbasu i kojekuda Ukrajinom Srbi i Hrvati ponovo gledaju preko nišana, verovatno nevoljni da se, tamo negde u Minsku, Kijevu ili kakvom novom Dejtonu, neki političari dogovore o miru.
Kakvog li sado-mazohističkog zadovoljstva u samozadovoljavanju tobožnjih viših nacionalnih, ideoloških i inih ciljeva? Tako su ini Šeleri i Počuče otišli u Ukrajinu zato što “vide snagu u njoj da se oslobodi Rusije, EU i SAD… jer Hrvati dolaze iz Ukrajine” i zato što je “Ukrajina priznala Hrvatsku pre svih ostalih” ili, pak, gledano s druge strane – da se bore “protiv zla koje preti svetoj Otadžbini Rusiji”.
Jedan i njemu slični smatraju da “Srbi još uvek nisu odustali od ‘Velike Srbije’” i Ukrajinu vidi kao “poslednje utvrđenje hrišćanske desnice Evrope”. Drugi, sličnima nalik, tvrde kako su došli “među braću Ruse, da podele teret borbe protiv neljudi koji se klanjaju Sotoni, novcu i profitu…”. A takvih Hrvata i Srba je, zvanično, na desetine sa obe strane ili koliko god da je strana u ukrajinsko – ruskoj krizi i sukobu ukrajinskih i proruskih snaga.
Psi rata
I zalud će Zagreb i Beograd pokušavati da opozovu svoje pse rata iz Ukrajine apelima i ukazivanjem da krše domaće propise ratovanjem u tuđim zemljama. Jer, psi rata, čiji god, jednako reže i svi manje-više laju i pucaju po sličnim notama – oktava gore ili dole – zavisno koju uniformu obuku i pod koju se zastavu postroje. Biće, ipak, da ih, na sve strane, postrojava pre svega – novac.
I može se tako u nedogled o njima, ali – čemu zalud traćiti reči? A kad čovek malo bolje razmisli: čega su oni vredni osim – prezira?
Nije sve, ipak, tako crno. Srbi i Hrvati su, sticajem novijih istorijskih okolnosti, dobili, reklo bi se, svežu povjesnu priliku da okrenu stvari u drugom pravcu. Možda zvuči paradoksalno, ali to mogu učiniti upravo – oružjem.
In medias res – Srbija je zvanično najavila da prodaje pohabanu zaostavštinu bivše JNA, među ostalim i dvestotinjak i kusur tenkova, znanih pod imenom T-55, istina – tehnološki bajatih, ali – upotrebljivih. Nekako istovremeno – samo par dana kasnije – u Hrvatskoj, zemlji nadasve turističkoj – najavljen je novi vid turističke ponude nazvan – tenkovski turizam.
“Poduzetni branitelji: Po okolici Knina namjeravaju organizirati turističke ture u tenkovima!”, pisao je Zadarski list najavljujući kako će se nekoliko udruga početi baviti vojnim turizmom i turiste voziti u tenkovima. Tvrde i da će za koji dan registrovati zadrugu koja će se baviti tom delatnošću.
I to nije sve, jer “udruga tenkista jedna je od brojnih braniteljskih udruga, a njeni članovi žele se baviti poduzetništvom. Kroz tenkovski turizam, zaposlili bi dio branitelja, ali i ostvarili prihod kojim bi širili posao”.
“Pokušat će doći do rashodovanih tenkova Hrvatske vojske ili ih pokušati nabaviti u inozemstvu, sagraditi nekoliko poligona i ostale prateće sadržaje. Računaju da bi takvim projektom privukli niz turista, ali i domaćih ljudi koji bi vikendom dolazili na izlete u njihove vojne kampove”. Tako je pisao hrvatski tisak sredinom februara.
Izostanak vibracija
Naivno i navijački sam očekivao da bi ta informacija mogla imati neku, od svakodnevne logike javnosti, skrivenu vezu sa, početkom februara objavljenom, informacijom na sajtu Ministarstva odbrane Srbije o prodaji isluženog, dotrajalog i vremenom pregaženog oružja. Na tom su se spisku naročito profitabilnim učinili tenkovi T-55, kao potencijalno najunosniji deo rasprodaje zaostavštine nekad moćne JNA.
Čekao sam par dana nadajući se da će neko osetiti ničim izazvane obostrane vibracije primenjenog preduzetništva u najavi. Avaj! Hoće li iko prepoznati zajednički interes i konačno postrojiti braću po oružju u istu vrstu – preduzetničku i proizvođačku, ratnički adrenalinsku, a višestruko korisnu, turistički atraktivnu i, dakako, profitabilnu? Niko!
Ovogodišnji Sajam turizma u Beogradu biće, dakle, još jedna propuštena prilika za ovaj srpsko-hrvatski joint venture.
A sve je, zapravo, sasvim prosto. K’o pasulj, što bi rekli naši preci, mada od njihovog znanja nismo bogzna šta prihvatili, niti smo se na njihovim greškama učili.
Od traume do patrole
Evo – sledeći logiku današnjeg političko-propagandnog i PR tržišta, potrebno je, recimo, samo mrvica dobre volje i par iskusnih marketinških stručnjaka sa osećajem za biznis i međunacionalno pomirenje. Ne bi, takođe, bilo na odmet ni nekoliko visprenih i upornih novinara i urednika koji bi obezbedili snažnu medijsku kampanju. Kad mogu da spinuju dnevnu politiku i preraspodelu silikona na regionalnoj estradi, mogu valjda da budu upotrebljivi i na duge staze.
Nadasve bi koristilo i da se političari odveć ne mešaju, možda ni toliko koliko je neophodno da opravdaju svrhu svog postojanja. U protivnom – veliki je rizik da još pre začetka pokvare taj preduzetničko – pomiriteljski angažman ratnih veterana.
I eto prilike da dosadašnje srpsko-hrvatske ideološke traume (SHIT) prerastu u srpsko-hrvatske tenkovsko-turističke patrole (SHTTP) pa, između ostalog, postanu autentična terapija i za lečenje postraumatskih stresnih poremećaja (PTSP). Tenkovi na kredit, lizing, pozajmicu, s posadom i bez, škola za turiste – tenkiste… Ideja na pretek.
Zar nije lakše je staviti prst na čelo nego na okidač? Tim pre što se tad brže i jednostavnije dođe do zaključka da novac vrti gde nacija neće.
Izvor: Al Jazeera