Piše: Vladimir Bobetić
Pre izvesnog vremena bio sam u Beču. Održavala se konferencija Međunarodne upravljačke grupe za Kosovo. Doneta je odluka da do kraja godine Kosovu bude ukinuta nadgledana nezavisnost. Praktično, da kompletna vlast bude preneta na kosovske institucije, čime bi Kosovo postalo nezavisno u punom kapacitetu. Šef civilne kancelarije Piter Fejt rekao je tada da Kosovo mora da ispuni još niz uslova. Srbima na severu poručio je da bi trebalo da se ugledaju na Srbe južno od Ibra i koriste sve mogućnosti koje im pruža Ustav Kosova.
Priština 2001.
Na Kosovo sam putovao na desetine puta. Čudan je to i lep predeo. Mi novinari imamo tendenciju da preterujemo, ali zaista Bog nije štedeo lepotu za Kosovo. Godinama sam tamo odlazio u pratnji KFOR-a ili u njihovim blindiranim vozilima.Tako je bilo i kada sam prvi put, 2001. godine, otišao u Prištinu. Sa aerodroma do hotela „Grand“. Prvi susret sa gradom o kome sam toliko slušao bio je kroz mali prozor.
Jedva da se dalo nešto i videti. KFOR bahat, vožnja bez poštovanja bilo kakve signalizacije, pravila, izguravanje vozila sa ulice, mahnito bežanje pešaka. Onda nekoliko sati u hotelu „Grand“. Izjave Ramuša Haradinaja, tada predsednika stranke „Alijansa za budućnost Kosova“, Hašima Tačija, tada predsednika Demokratske partije Kosova i nekog portparola UNMIK-a.
Sećam se da sam preko lobija, hotelske kuhinje do dvorišta jurio sada pokojnog Mahmuta Bakalija. Bio je člana CK SK Kosova i SFRJ a te 2001. godine člana tek formirane Skupštine Kosova.
– Brate Srbine od tebe ne može da se pobegne. Gori si od Slobinih specijalaca. Reci šta treba pa da se rastajemo.
Nismo se rastali tako brzo. Popili smo kafu, pričali o njegovim studentskim danima u Beogradu, a meni je bilo veliko zadovoljstvo što sam upoznao gospodina Bakalija. Bio je gospodin sa velikim G.
Priština 2012.
Jedanaest godina kasnije na Kosovo sam stigao sa još četvoricom kolega u automobilu. Bez ikakve pratnje po mrkloj noći bez trunke straha da bi se išta ružno moglo dogoditi. Iako je bilo tri ujutro dočekuju nas sa osmehom u hotelu. Narednog dana uz još širi osmeh obraća mi se sobarica:
– Dobar dan. Da li ste se lepo naspavali? Rekli su mi da ste stigli noćas u tri. Prokleti sneg. Ja sam Albanka, ali eto znam i srpski a malo ga pričam. Vi mi dođete kao vežba.
Pristajem da budem sobaričin „sparing“ partner u vežbanju srpskog jezika. Mlađi ga ne govore ili ga govore jako malo. Sa njima komunikacija samo na engleskom.
Narednih dana pratili smo događaje vezane za Dan nezavisnosti. Obeležavaju četvrtu godišnjicu. Grad okićen zastavama. Gradski komunalci ubrzano čiste sneg sa glavnog prištinskog šetališta majke Tereze. Čiste put kojim će proći parada Kosovskih bezbenosnih snaga.
Nekoliko kratkih izjava od predstavnika kosovske vlade, predstavnika Međunarodne civilne kancelarije, anketa na ulici, naravno na srpskom i niko ne pravi nikakav problem. Narednog dana intervju sa predsednicom Atefetom Jahjagom.
Impresivna žena. Govori odličan engleski, elegantna, vrlo odlučna u nastupu. Možda zato što je bivša policajka sa diplomom FBI. Na Kosovu za nju kažu da je čvrsta i nekompromitovana.
Pretposlednjeg dana upoznajem Anumariu Repić. Srpkinja je koja nije htela da ode sa Kosova. Rođena je u Prizrenu. Sada je na mestu zamenika generalnog direktora javnog servisa RTK. Polako počinjem da verujem da Piter Fejt, pomenut na početku, i nije preterao kada je u Beču rekao da je Kosovo multietničko društvo u kome Srbi južno od Ibra uživaju u blagodetima. Pa i table su dvojezične. Zvanični jezici su albanski i srpski.
Tu sliku malo mi kvari glumac Enver Petrovci. I on je beogradski student, karijeru je u krajnjoj liniji napravio na beogradskim pozorišnim scenama. Cenjen je i poštovan. I ja sam sretan da sam ga upoznao. Tako veliki ljudi ne sreću se svaki dan. Nije oduševljen rezultatima u protekle četiri godine. Vladajuću koaliciju naziva Hašimima. Brine ga ekonomska situacija, korupcija i to što je kako tvrdi, aktuelna vlada, sama sebi dovoljna.
– Tačno je, nema više srpskog aparthejda. U vreme Miloševića, jedino zajedničko nam je bilo trotoar i gradski prevoz a i u njemu su Albance gledali da gurnu u kraj. Toga više nema, ali nema ni ničega drugog. Ovo nije nezavisnost kakvu smo hteli. Ovi Hašimi koji vode Kosovo, oni ne vole Kosovo, oni vole samo sebe. Ja poznajem ovaj narod i on je jako strpljiv, ali kad pukne onda će da bude svašta.
Neću da sudim, ali da se teško živi, to je tačno. Uglavnom se živi od dotacija EU i onoga što pošalje rodbina iz inostranstva. Nezaposlenost je 40 odsto. Bezvizni režim važi za samo pet država pa su mladi uskraćeni da slobodno putuju.
Multietnično društvo
Poslednji je dan i stojim na LIVE poziciji. Oko nas zbog sve tehnike okupila se grupa klinaca. Beskrajno im je zanimljivo šta mi tu petljamo. Tonska proba, govorim par rečenica, a među klincima ne starijim od šest godina muk.
Djeca na Kosovu nemaju česte prilike upoznati
vršnjake druge nacionalnosti
Jedan od njih, iskreno iznenađen progovara, polušapatom:
– Srbin.
Nema tu mržnje, ali u toj jednoj reči shvatam da sam za to dete čista egzotika. Presabiram podatke po glavi. Koliko je Srba nekada živelo u Prištini. Oko 20.000. Danas u Prištini prema procenama OESC-a živi 98% Albanaca.
U opštini Štrpce od 13.663 stanovnika 66% su Srbi. U enklavi oko Prizrena Srba je oko 1.100. U Prizrenu od preko 200.000 stanovnika, 0,09% su Srbi. I tako redom.
Setim se pravoslavnog groblja u južnom delu Mitrovice koje se sistematski ruši iz godine u godine i koje su ljudi i ove godine morali da obilaze uz pratnju policije. Prisećam se 2004.godine kada su u jednom cugu spaljene na desetine crkava na Kosovu i na stotine kuća građana srpske nacionalnosti.
Kakve su šanse onog začuđenog klinca da sretne svog vršnjaka Srbina u gradu u kome Srba gotovo i da nema? Nikakve.
Baš kao što su nikakve šanse da njegov vršnjak srpske nacionalnosti sa severnog dela Kosova upozna nekog Albanca.
1990-te
Onda se prisećam devedesetih. Albanaca u zbegovima koji “zbog NATO bombardovanja” beže sa Kosova dok im policija uzima i spaljuje lične karte. Setim se šlepera pronađenog u nekom jezeru u centralnoj Srbiji sa leševima ubijenih Albanaca koje danas niko i ne spominje. Setim se i Batajnice pored Beograda, gde su iskopavani zemni ostaci Albanaca, pobijenih ko zna gde. Ni o tome danas niko ne govori.
Čudna je ta naša balkanska multietničnost koja podrazumeva da drugi narod satreš a onda od one šake jada koja preostane praviš multietnično i multikulturno društvo. Uglavnom za slikanje i po potrebi. Najopakija reč ovog našeg vremena je “suživot”.
Na prvi pogled vrlo naivna reč, koja krije toliko toga zločestog. Jer suživot podrazumeva da živimo jedni pored drugih a ne jedni sa drugima, da tolerišemo postojanje jedni drugih, a ne da se poštujemo, cenimo i zašto da ne i volimo u svim našim različitostima i sličnostima. Zato uvek biram život u odnosu na suživot, jer suživot je samo imitacija života.
Izvor: Al Jazeera