Piše: Nataša Krstin
“Ne brini mama, jeo sam i na glavi imam šlem!”
Tako su se demonstranti na kijevskom Trgu nezavisnosti do 18. februara uglavnom javljali na telefon. Interna šala o velikim revolucionarima.
Kada su sukobi tog dana opet neočekivano izbili, šlemovi nisu bili dovoljna zaštita, a opravdanost roditeljske brige više nije mogla biti dovedena u pitanje. Najmanje 26 ljudi, uključujući i policajce, poginulo je u utorak i u sredu. Zgranuti obimom nasilja na ulicama, Kijevci nisu mogli ni da pretpostave šta ih je čekalo sutradan.
Volonterski rad
Bili smo na snimanju u Mihajlovskoj katedrali, mestu koje su neverovatnom brzinom pretvorili u improvizovanu bolnicu i gde su tokom dana, ali i noći u kojoj je Janukovič proglasio primirje, ukazivali prvu pomoć povređenima. Veliki broj lekara radio je volonterski. Nisu dizali glavu. Tog jutra je, tokom samo dva sata, dovedeno 25 ljudi sa povredama od gelera, šok-bombi, sa slomljenim rukama i nogama.
Nataša Krstin u Kijevu
Pozvali su građane voljne da preuzmu brigu o njima da ih odvezu u svoje stanove i da im pruže utočište.
U dvorištu je ubrzo postala gužva od brojnih automobila koji su stizali da preuzmu ranjenike. Teško povređene slali su u bolnice, ali samo one koje su smatrali bezbednim.
“Ne možemo vam reći u koje ih bolnice šaljemo. To nije bezbedno, morate razumeti”, rekla nam je lekarka Natalija iz Organizacije za medicinsku pomoć Majdana. Plašili su se za bezbednost medicinskog osoblja u tim bolnicama.
A onda je jedan nemački fotoreporter saopštio kako je na Trgu upravo video sedam beživotnih tela. Krenule su priče da na ljude pucaju snajperisti. U početku nisam verovala.
Informacije o broju poginulih ubrzo je postalo nemoguće pratiti. Najviše ih je pogođeno u Institutskoj ulici, koja sa Trga nezavisnosti vodi ka zgradi Parlamenta, Predsedništva, ka Narodnoj banci Ukrajine, ministarstvima…
Snajperiste su snimili na zgradama koje okružuju Trg nezavisnosti.
Bili smo na snimanju u Mihajlovskoj katedrali, mestu koje su neverovatnom brzinom pretvorili u improvizovanu bolnicu i gde su tokom dana, ali i noći u kojoj je Janukovič proglasio primirje, ukazivali prvu pomoć povređenima. Veliki broj lekara radio je volonterski. Nisu dizali glavu. Tog jutra je, tokom samo dva sata, dovedeno 25 ljudi sa povredama od gelera, šok-bombi, sa slomljenim rukama i nogama.
Po uniformi i oznakama ukrajinski novinari identifikovali su ih kao pripadnike elitne jedinice specijalne policije. Ubistva na Majdanu mogla su se pratiti doslovno uživo.
Gađali su ljude u vrat i grudni koš. Panciri i kacige nisu bili od velike pomoći.
Među žrtvama nisu bili samo članovi Samoodbrane Majdana, mladići od dvadesetak godina koji lica sakrivaju fantomkama i sa sobom nose palice, šipke i šta god može da posluži kao oružje. To nisu bili ni samo pripadnici Desnog sektora, radikalne, desničarske grupe koja u svojim štabovima na Trgu poseduje i vatreno oružje. U vrat je pogođena i teško ranjena i medicinska sestra u vidno obeleženoj uniformi.
Snajperista je pucao i na čoveka koji je, bez kacige i pancira, bez ikakvog obeležja sa suprugom i prijateljem prolazio tuda.
Zatvorene su banke u blizini centra, jer im je javljeno da bi okolo mogli biti snajperi. Nisu radili kafići, restorani, prodavnice. Sve je u gradu stalo. Najviše zbog šoka. Ljudi nisu mogli da shvate kako je takvo nešto uopšte moguće.
Razbijeno staklo i rupe od metka na balkonu šestog sprata zatekli smo dan kasnije i u hotelu Ukrajina, gde se nalazila još jedna improvizovana bolnica i gde je bio smešten veliki broj stranih novinara.
U trenutku dok ovo pišem broj žrtava još nije konačan. Ministarstvo zdravlja saopštilo je da je poginulo ukupno 82 ljudi. Aktivisti Euromajdana kažu da ih je bilo mnogo više. Više od 100. Neki od povređenih podležu povredama u bolnicama. Na Trgu ih nazivaju herojima Majdana i pripadnicima takozvane Nebeske satnije.
Janukovičeva era
Dan kada su ovi ljudi izgubili živote zaključio je Janukovičevu eru u Ukrajini. Sve što se posle toga događalo neočekivanom brzinom ući će u istoriju ove zemlje.
Dogovor između Janukoviča i lidera opozicije, kojem su posredovali šefovi diplomatija Francuske, Poljske i Nemačke, a kasnije i ruski ombudsman za ljudska prava, delovao je kao sredstvo za gašenje požara – hitna mera Istoka i Zapada za zaustavljanje nasilja i smirivanje tenzija. Ipak, demonstranti na Majdanu nisu bili zadovoljni. Nisu bili spremni da Janukoviča gledaju na mestu predsednika do kraja godine, kada bi, prema dogovoru, bili održani vanredni predsednički izbori. Naročito ga nisu želeli za vođu nakon ubistva desetina civila. Govorili su kako je krv ukrajinskih građana na njegovim rukama, kako on treba da ode odmah i to u zatvor.
“Mnogo kasne sa dogovorom. Da su ovo uradili pre dve nedelje možda bismo ga i prihvatili. Ovako ne možemo. Mnogo je ljudi poginulo”, govori jedan od čuvara barikada.
Desni sektor postavio je Janukoviču ultimatum – ili će do jutra podneti ostavku ili će ga napasti. Bila je to još jedna neizvesna noć u Kijevu. Još jedno primirje na staklenim nogama. Čekalo se jutro. A onda je sve poprimilo drugačije obrise.
Informacije o broju poginulih ubrzo je postalo nemoguće pratiti. Najviše ih je pogođeno u Institutskoj ulici, koja sa Trga nezavisnosti vodi ka zgradi Parlamenta, Predsedništva, ka Narodnoj banci Ukrajine, ministarstvima…
Seli smo u kola i, kao brojni stanovnici glavnog ukrajinskog grada tog jutra, krenuli smo na izlet. Mežogirija ili, po našem, Međugorje, iako daleko od svetilišta, bilo je najposećenija turistička atrakcija tog dana. Janukovičeva rezidencija, kasnije prozvana spomenikom korupcije, bila je prazna i otvorena za posetioce. U žurbi da što pre stigne do sigurnog utočišta, El Prezidente je za sobom ostavio nezaštićene nepregledne vrtove, jezerca, privatni brod, zoološki vrt, skupocene, pozlaćene toalete, servise za ručavanje, preparirane egzotične papagaje, poklone, umetnička dela, svoje uramljene fotografije… Neko nije uradio svoj posao kako treba, pa na vreme u Dnjepar nisu potonuli višemilionski računi. Novinari su bili brži. U ovom trenutku oni stvaraju istoriju, kako je u naslovu naznačio jedan evropski list. Odlučili su da se u Janukovičevu vilu privremeno usele, kako bi razvrstali, proverili, zabeležili i sačuvali svaki dokaz na šta su trošene budžetske pare. Taj zadatak sebi su postavili kao prioritet. Izveštavanje o rasipničkom životu predsednika i zadovoljavanje znatiželje auditorijuma za pikanterijama doći će na red kasnije.
Taj duh zajedništva i rada za opšte dobro postao je opijajući u Kijevu, baš kao i borbeni pokliči i pozivanje na slavu herojima i naciji sa centralne bine Majdana. Na licima prolaznika tačno se moglo razaznati ko je stranac. Ako su umesto zanesenosti bili primetni tragovi blage mučnine od iznova i iznova ponavljanih fraza kojima je cilj, očigledno, da održe gotovost nacije na borbu za više ciljeve, onda ste se verovatno mimoišli sa nekim stranim novinarom. Ali, koliko god zamerke za preterivanje bile opravdane, ukrajinska revolucija fascinantna je iz toliko mnogo razloga. Skoro četiri najhladnija meseca kijevske zime ljudi su živeli u šatorima. Nijednog trenutka, čak ni kada je policija (ili kako nas ukrajinske kolege stalno ispravljaju – milicija, jer oni nemaju policiju) oko njih opasno suzila obruč, nisu odustali od svojih zahteva niti su se povlačili.
Emotivni govor
Dolazilo ih je samo još više. Oslobođenoj Juliji Timošenko, koja ih je sa bine u dugom, emotivnom govoru ubeđivala kako će im u političkoj pozorišnoj predstavi prikazivati svaki korak iza zavese, učtivo su aplaudirali, ali su joj jasno poručili da je ne žele opet na sceni. Svima su im rekli – hoće nove ljude. Neuprljane. Čak su i članovi nove vladajuće elite, u jedinstvenom i do sada nezabeleženom slučaju, došli na Trg da kod građana provere koja se imena mogu naći na listi ministarskih kandidata.
Dan kasnije Ukrajina je dobila novu vladu. Janukovič je u bekstvu, ali je i na poternici, a građani su i dalje na ulici. Neko bi se zapitao zašto. Pa dobili su skoro sve što su tražili. Da, ali cena koju su platili je previsoka da bi “skoro” bilo dovoljno dobro.
Izvor: Al Jazeera