Piše: Marko Pavlović
Predpostavimo da je Evropa jedno veliko školsko dvorište.
Štreberi i odlikaši se uvek negde igraju blizu ulaznih vrata. Čisto, da na vreme stignu do klupe kad se oglasi zvono. Oni koji vole da veruju da su previše kul za svoje dobro- „vise“ iza škole. Pripaljuju svoje prve cigarete, pričaju viceve sa punch-lajnom koji ni njima nisu najjasniji i analiziraju nepravdu koja ih okružuje.
Mada ne verujem da čitavu geopolitičku sliku Starog Kontinenta treba svesti na ovakvo površno gledanje- ipak, svi mi koji koji smo prošli kroz mikrokosmos društvenih odnosna osnovne škole znamo da se u jednom trenutku mora doneti odluka – gde ja pripadam?
Odlikaši i Ponavljači
Kuler, folker, rejver, pozer, štreber… svejedno. Školsko dvorište je suviše brutalno mesto da bi se kroz njega samostalno navigiralo. Naravno, ukoliko niste Čak Noris. Ili glupi.
Kao i svi petaci u istoriji školstva tako i sve države Balkana došle su do tačke kada moraju da odluče- gde će da se uklope? Da li će i dalje da žickaju cigare iza zgrade ili da konačno prestanu da kasne na prvi čas?
Trebalo je vremena, ali bar mirne duše mogu reći da punim 30-tu znajući da sam bio u svim zemljama bivše Jugoslavije. Još jedna stavka manje sa spiska.
Starijim generacijama ovo zasigurno neće zvučati kao postignuće vredno pomena, ali mojoj jeste.
Meni jeste.
Previše dvadesetogodišnjaka sa Balkana nije posetilo susednu, a kamo li dve zemlje zapadnije od svoje.
Ako pristupate svakom putovanju kao udžbenički primer turiste, nezavisno od geografske odrednice- šta prvo uočite?
Ja samo držim oči otvorene.
Jednu povratnu, Molim Vas.
Putovanja se ne sećam u kontekstu fasada, muzeja i fontana- sećam se osećaja koji sam imao tokom boravka.
Rim je opijajuće lep za oči koje nisu naviknute na toliku količinu istorije po kvadratnom metru. Pariz je bolno nepristupačan za one koji ne govore jezik. Njujork je zaglušujuće glasan čak i za one koji se plaše tišine.
Uglavnom, kada sam nedavno počeo da prebiram po svojim sećanjima na roud tripove po zemljama Balkana- shvatio sam da, na sopstveno iznenađenje, imam dve identične karakterizacije zemalja. JESTE Evropa ili NIJE Evropa.
Površno? Možda. Ali ako dozvoljavamo sebi da o destinacijama sudimo na osnovu ličnog dojma, plašim se da bi smo trebali da počnemo da se isto odnosimo i prema sopstvenim domovinama.
Proputovanje
Predhodni vikend sam zbog posla proveo u Zagrebu.
Bilo je sjajno gledati svoje kolege iz Hrvatske kako se istinski raduju ishodu referenduma oko ulaska njihove zemlje u Evropsku Uniju. To me vraća na ono školsko dvorište sa početka priče. Znate, onaj osećaj kada istinski verujete da ste i vi jedan od onih kul klinaca, ali iz nekog razloga ostali ne misle tako.
Dakle, ako sve svedemo samo na površno gledanje turiste- bez insistiranja na inače toliko mnogo slojeva, aspekata i problema koje svaka od zemalja Balkana ima- Slovenija i Hrvatska su jako naporno poradile na svojoj fasadi.
Mislim na sve: parking mesta, autoputeve, toalete, bilborde na javnim površinama, gradski prevoz, sedišta u njemu, kontejnere, ulično osvetljenje, saobraćajna signalizacija, komunalni čvorovi, asfaltirana pregrađa, urbanistički očuvane stare četvrti, urbanistički uređene nove…
Bosna i Hercegovina iz nekog razloga ne veruje u startegiju izgradnje autoputeva. Strategija Srbije uključuje da ih grade brzinom vozne pruge. U Makedoniji, van delova Skoplja ne postoji sistem centralnog grejanja. A urbanistički razvoj Crnogorskog primorja funkcioniše po principu monopol figura. Gde staneš tu izgradi.
Povratak u klupe
To što su Hrvatrska i Slovenija i zvanično prihvaćeni od strane Evropske Unije ne znači da su time anulirali sve probleme koji su više nego evidentni- to samo znači da su u međuvremenu godine iza nas iskoristili da porade na svojoj fasadi.
Dok se po pitanju klasičnih balkanskih problematika možda bolno sporo kreću ka Briselu, i možda nikada neće istinski postati onaj kul sportista iz škole koji je glavni medju ostalom ekipom u tom školskom dvorištu- ali bar su doneli odluku gde žele da pripadaju. A onda su na tome radili.
Ni trojka se više ne zarađuje tako lako. A kamo li petica.
Ali ne treba biti odlikaš da bi se neke lekcije dobro naučile.
Ali za to treba biti na času.