Jedino je važno šta se dešava u ponedeljak. I ne mislim samo da činjenicu da smo preživeli još jednu kampanju i to kakvu kampanju, već u kakvoj se Srbiji budimo u ponedeljak.
Da li je to Srbija jednog čoveka ili je to Srbija drugog kruga? Jer postojanje tog drugog kruga znači da iako na ivici, nećemo dobrovoljno skočiti u provaliju. A drugi krug zna da bude toliko nepredvidiv, da sve postaje moguće.
Znači pitanje je šta ćemo u ponedeljak, posle drugog kruga. Ko je vlast, a ko opozicija? Ko u tim podelama zastupa koje vrednosti i koju politiku? Da li je za vođenje države dovoljno da si “protiv Vučića” i šta to uopšte znači? I šta se dešava ako pobedi i predsednik postane fiktivni lik? Da li tog trenutka i Srbija postaje fiktivna država?
Ovo su izbori čiji rezultat je bio poznat pre nego što su izbori raspisani. Međutim, kampanja je ipak uspela da prodrma stvari i ljude oko nas. Posle toliko vremena tišine i dosade, probudilo se društvo u Srbiji i sada skoro svi imaju stav, mišljenje i voljni su da o tome razgovaraju. Ljudi se raspravljaju i ubeđuju, neki su izuzetno predani svojim uverenjima i kandidatima, neki su i dalje neopredeljeni, ali razgovor postoji. Ovi izbori su tema grada, trending na Twitteru, nezaobilazni u kafani. Prelepo!
Sva dešavanja u poslednjih nekoliko nedelja u meni izazivaju niz kontradiktornih mišljenja i osećanja. Raduje me to probuđeno interesovanje javnosti za politiku, a sa druge strane me strašno obeshrabruje nedostatak političkih ideja u ovoj kampanji. Iako se čini da ovih 11 kandidata predstavljaju sav šareniš i različitost naše političke scene, oko nekih ključnih političkih pitanja ne razlikujem njihove stavove. Sigurna sam da bih u drugačijem razvoju događaja svom snagom podržala nova lica koja se prvi put kandiduju, nove političke snage.
Glasanje za jednog čovjeka
Atmosfera ovih izbora je takva da je hrabrost kada se suprostaviš vlasti, ali nigde nema hrabrosti da se kandiduju vrednosti ili političke ideje da se ne bi gubili glasovi. A za šta onda glasamo? Za jednog čoveka? Zvuči baš poznato.
Neuobičajeno sam nervozna pred nedelju, mislim da mnogo šta zavisi od izbora, ali me prati osećanje da je ono što se događa posle izbora podjednako važno. U Srbiji smo zaboravili šta to znači živeti van izbora i izbornih kampanja, naši politički životi više podsećaju na neku seriju od mnogo sezona koja je mučna i drži nas u neizvesnosti samo da bismo nastavili da je gledamo, nego na filmove o Džejmsu Bondu koji izlaze na nekoliko godina, u kojima se sve dogodi brzo i uvek se srećno završi.
Ključno pitanje na koje nemamo odgovor je šta će se desiti nakon izbora. Posebno je nejasno kako će se grupisati građanska opozicija. Mislim da je važno ko će biti lideri građanske opozicije i kako će biti organizovana, ali mnogo važnije od toga jeste pitanje oko čega će se okupiti, ukoliko do okupljanja dođe.
Koje su to ključne političke vrednosti koje će predstavljati okosnicu opozicionog delovanja i na koji način će se građani mobilisati oko te ideje? Vučićeva eventualna pobeda na ovim izborima, posebno ukoliko bude ubedljiva, predstavljaće kraj ere političkih programa koji se sastoje od jedne rečenice: Ja sam protiv Vučića. To nije dovoljno i ne sme da nam bude. Vučić jeste personifikacija mnogih problema u Srbiji, ali protiv njega se borimo vizijom zemlje u kojoj želimo da živimo i planom kako da to ostvarimo.
Potrebno je da prestanemo da tražimo spasioce, već da se nađemo u istom timu koji zna šta je cilj. A moj cilj za Srbiju je mnogo veći i bolji od pukog skidanja Vučića sa vlasti. Želim modernu građansku Srbiju, sa toliko jakim demokratskim institucijama, koje ne može nijedna vlast da uruši. Državu gde ono što se dogodilo u Savamali, ne može da se dogodi, ko god da je na vlasti.
Satiričari na površini
Nedostatak koherentne građanske opozicione ideje u prethodnim godinama rezultirao je time da su na površinu izašli, kao najistaknutiji predstavnici opozicione javnosti, satiričari, pa smo kontinuirani kritički pogled na vlast tražili u Kesićevim emisijama, na Njuz netu, u kolumnama Draže Petrovića i karikaturama Koraksa i Petričića. Uspeh Belog Preletačevića na ovim izborima ne možemo smatrati iznenađenjem ovih izbora, već logičnom posledicom karaktera naše opozicione političke scene poslednjih godina.
Ipak, bilo bi nepošteno da se celokupan uspeh i rezultat Belog pripiše nesposobnosti drugih. On od samog početka vodi fantastičnu kampanju koja je mobilisala veliki broj pre svega mladih ljudi da se za politiku zainteresuju i da se na neki način aktiviraju. Bez infrastrukture i novca kojom su podržani ostali kandidati, za uspeh njegove kampanje zaslužni su samo umni i kreativni napori grupice mladih ljudi koji su, čini se sa lakoćom, nadmašili sve marketinške agencije, prevejane kampanjske eksperte i izborne štabove, analitičare, tabloide i istraživače javnog mnjenja.
Beli je urušio tu iluziju koju su mnogi kandidati pokušali da predstave u ovoj kampanji – da su nova lica na političkoj sceni, i da se razlikuju od klasičnih političara koji su toliko omraženi u našem društvu. Zato što on zaista predstavlja nešto novo, i zaista je drugačiji. A on je i dokaz da se sve može.
Beli kao politička pojava predstavlja incident koji nam pokazuje alarmantnost političke krize u kojoj se nalazimo, koju opisuju odsustvo ideja i nepoverenja u političke lidere. Sada su potpuno ogoljene sve slabosti političkog sistema, nedostatak demokratske tradicije i kulture, i lakoća sa kojom to može biti iskorišćeno. Dobra vest je da je Beli dobronamerni komičar koji sistem izvrgava ruglu. Ali crvena lampica koja upozorava da je demokratija u Srbiji u egzistencijalnoj krizi je upaljena, zbog toga što pukotine u sistemu mogu biti iskorišćene u cilju konačnog urušavanja demokratije, demokratskih institucija i tekovina u Srbiji. Neophodno je da se uozbiljimo.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera