Piše: Dušan Hadži Nikolić
Nezaboravni doček srpske Nove godine napunio je punoletstvo.
Trinaestog januara, domaćice prave krofne, nešto lepo i slatko za ulazak u Novu godinu u krugu porodice.
Ipak, tog 13 januara, sa željom i nadama u bolju budućnost, desetine hiljada Beograđana su izašle kako bi srpsku Novu godinu dočekale na ulici. Bila je to posebna noć, jedna u nizu u višemesečnim protestima zbog krađe glasova na lokalnim izborima, ali ipak, posebna.
Ceo svet je pratio kako Srbi gandijevski mirnim i upornim protestnim šetnjama pokušavaju da nateraju režim da prizna izbornu volju građana, a to je pobeda opozicije na lokalnim izborima.
Tada sam bio mali klinac od 11 godina sa zamašnim protestnim iskustvom, takoreći, veteran.
Od 9. marta 1991. nijedne demosntracije protiv režima Slobodana Miloševića nisu mogle da prođu bez mene i moje porodice.
Jedino oružje koje smo koristili tih dana bile su pištaljke, ali i šerpe i lonci, jednokratno, jednom dnevno, od pola osam. U vreme dnevnika državne televizije, „TV bastilja“ kako smo je tada zvali, imala je pristrasan program, pa da oni koji podržavaju režim ne bi mogli na miru da prate polički instruirane vesti, hiljade nas je izlazilo na prozore svojih zgrada i lupalo varjačama po šerpama, divna buka je to bila, buka je bila u modi!
Zbog hladnog vremena, poseban „modni“ detalj, i neizostavan deo „šetačke opreme“ bile su perjane kineske jakne, sa dva lica! Tako da, jedan dan možete da imate teget jaknu, a sutradan crvenu, ili plavu. Izdavane su „šetačke dozvole“ koje su bile kategorisane kao i vozačke! Od septembra smo šetali kako bismo dobili ono što je dobijeno na izborima.
Istrajnost, upornost, duhovitost
Želeli smo da im vidimo leđa, posle šest godina, ratova, patnje, inflacije, gladi, gubitka poslova… pobeda na lokalnim izborima bio je prvi opipljiv korak u tom smeru.
Istrajnost, upornost i duhovitost odlikovali su te demonstracije. Zaneseno smo sanjali bolju Srbiju, mesto dostojno za život, opijeno smo gledali u budućnost koja je trebala puno toga dobrog da donese.
Tako, šetajući, od septembra, stiglo se i do Nove godine, nju smo dočekali na ulici, bio sam na Trgu republike, skoro čitava moja familija, ja, prijatelji naši, komšije, svi smo bili na ulici, bilo je lepo, ali, doček Srpske nove godine sa posebnim nabojem se iščekivao.
Prethodilo mu je Badnje veče i Božić, a onda, došlo je i to veče. Strani izveštači mahom nisu bili upoznati sa tradicijom proslavljanja Nove godine po Julijanskom kalendaru.
Nekada, u vreme komunizma, ona se slavila iz prkosa aktuelnom režimu i nije se blagonaklono gledalo na taj doček.
Godine 1997. proslava je ponovo dobila smisao, možda i zbog simbolike, trebalo je da donese pobedu, bolju budućnost, trebalo je da zaista bude srpska Nova godina.
Svako ko je tada bio na Trgu republike u ponoć, to pamti kao najbolji gradski doček.
Bebe koje su tada rođene, danas su ljudi, napuniće osamnaest godina, mi ostali, mi smo trebali da budemo malo mudriji i pametniji.
Ipak, skoro dve decenije kasnije, još jedna srpska Nova godina došla je na red. Opijenost budućnošću dobila je svoje otrežnjenje realnošću, kao čaša hladnog rasola posle neprospavane noći.
I dalje, mi gledamo u budućnost, ali više bez entuzijazma, i dalje istim ljudima želimo da vidimo leđa, i dalje imamo iste probleme, kineske jakne više nemaju dva lica, pištaljke skupljaju prašinu, šerpe i lonci služe svojoj svrsi, i dalje, mi svi, čekamo srpsku Novu godinu.
Izvor: Al Jazeera