Calais, šesti dan. Dan povratka kući. Toliko je utisaka da još ne uspevam da ih procesuiram. Pri tome, svaki je strašniji od prethodnog.
Pitam se da li je trebalo da znam da će biti tako? Kroz kakve je to pripreme trebalo da prođem da bih se suočila sa životom u “Džungli”, kako zovu neformalni izbeglički kamp u ovom gradu?
Kamp u kojem se beznađe čita na više od šest hiljada lica. Uključujući i dečja. Poreklom iz Iraka, Avganistana, Sirije, Somalije, Etiopije, Nigerije… ne da se ni nabrojati.
Uostalom, ovde to nije ni važno – u “Džungli” nacionalne, rasne i verske razlike gube svaki smisao, jer, odakle god poticali, ma gde da su započeli svoje putovanje, stigli su do kraja. Baš ovde, u Calaisu. Nema dalje. Ne žele ih preko La Manchea.
Šatori od kesa, džakova…
Zato su tu gde jesu. Mesecima. Živeći u uslovima toliko strašnim da se osetite postiđenim pred tako očiglednim dokazom odsustva elementarne humanosti.
Nemoćnim dok posmatrate stotine šatora sklepanih od kesa, džakova, cerada koje svaki jači udar vetra koji duva već danima raznosi po kampu kao da su od papira.
Užasnutim dok gledate kako dečja stopala tonu u blato iz kojeg izbija miris ekstremne bede, miris toliko oštar da vam se uvlači pod kožu, štipa za oči.
Nesrećnim što ste, sticajem okolnosti, svedok grozničave potrage za bilo kakvom vrstom ogreva – sve što gori dolazi u obzir, bio to i komad ono malo vlastite odeće.
Kako se pripremiti za susret s tom strašnom, divljom i neutoljivom glađu za životom? Životom dostojnog ljudskog bića.
Jer ovde, u izbegličkom kampu u Calaisu, život je sveden na golo preživljavanje na životinjskim nivou…
Umjetnost u kampu [A.M. Ćurčić]
Zvuči grubo, zvuči surovo? O ne, nema tih reči koje bi mogle opisati sav taj užas zbog kojeg ovaj kamp i zovu „Džungla“, kamp koji se neprestano širi, u kojem niču kulise normalnog života oličene u improvizovanim radnjama, restoranima, školama, bogomoljama, pa i umetničkim kolonijama… Da, umetničkim kolonijama. Usred tog beznađa.
Igra mačke i miša
Reklo bi se u inat. U inat mržnji. U inat predrasudama. U inat smrti sa kojom se poigravaju odlučujući se da, po svaku cenu, nastave dalje, preko La Manchea. Makar preskakali pet do sedam metara visoku ogradu koja se prostire duž autoputa koji vodi ka Eurotunelu.
Ili se uvlačili u prikolice kamiona, nadajući se da ih neće nanjušiti psi-tragači, da ih neće zapaziti specijalci koji budno prate svaki njihov korak van kampa.
Igra mačke i miša koja se uvek iznova ponavlja, baš kao u džungli, svakoga dana, iako je pobednik unapred poznat.
No, takva su pravila igre. Pa i ove koje nameću ljudi. Drugim ljudima. Onim iz “Džungle”, izbegličkog kampa u Calaisu.
Jer nema dalje. Ne žele ih tamo, preko La Manchea.
Izvor: Al Jazeera