Piše: Svetlana Strugarević
U vezi sa predlogom o obnovi Bajrakli džamije, koji je Ministarstvo prosvete i crkvenih dela Srbije uputilo Državnom savetu 10. maja 1868. godine, 18. maja 1868. usledio je ukaz kneza Mihaila Obrenovića (pod brojem 1398) u kome on „po dogovoru sa Državnim savetom rešava da se ministar prosvete i crkvenih dela ovlasti da može od prvog junija ove godine izdavati hodži pri ovdašnjoj Bajrakli-džamiji po 240, a mujezinu po 120 talira godišnje.
Prema ovome da se suma od 18000 – groša poreskih, računajući više navedenu godišnju pomoć od prvog junija do konca ove računske godine, izda iz sume za vanredne troškove celom praviteljstvu određene, a za iduću računsku godinu, da se u budžet stavi.”
Islamska zajednica Srbije od tada (uz prekid tokom srpsko-turskog rata do ponovne obnove Bajrakli džamije 1893. godine) postoji i razvija se do danas. Upravo maja ove godine navršava se 147. godina njenog postojanja. Povodom toga, Islamska zajednica Srbije je organizovala sedmodnevnu manifestacijiu ,,Dani Islamske zajednice“, tokom koje će kulturnim i verskim događajima proslaviti postojanje u svojoj domovini.
***
Posmatram lica koja odaju nepoverljivost jednih prema drugima dok se zakazuju dešavanja i prostori za okupljanje. Svi su sumnjivi i osumnjičeni! Beležim zabrinute i nesigurne poglede dok se prikupljaju dozvole.
Čujem: “Šta se proslavlja? To u Srbiji nije!”, za razliku od Kosova, naravno, po mišljenju iste osobe, ali i: “Šta se proslavlja? To što nam pale džamiju?” Različito. Isto. Stalni strah jednih od drugih mnogo češće obeležava jubileje i mnogo je stariji i moćniji od Islamske zajednice Srbije… i Srbije… moguće i celog sveta! Ova manifestacija je javna, a opet, mislim, nekako usmerena ka džematlijama i, eventualno, poznanicima i prijateljima. Da li će i koliko će policajaca biti potrebno za izlet na Kalemegdanu? Kako će reagovati prolaznici?
***
Slučajno ili sudbinski, i sama sam uvučena u priču o organizovanju manifestacije.
Sedim u dvorištu Bajrakli džamije, posmatram planiranje, dogovore, osećam nemir i paniku koja uvek postoji kada se rokovi približavaju, jer uvek se nešto zaboravi, uvek fali još samo malo vremena, uvek neko nešto zaboravi da uradi ili se planovi promene dok kamere nacionalne televizije snimaju pripremljen govor, ali ne uspevaju da uhvate gotovo prazničnu atmosferu, koja lebdi u vazduhu neki minut ispred 20 časova i početka predavanja profesora Abdullaha Numana.
Miriše Dorćol, kao i uvek u proleće, reporteri razgovaraju sa organizatorima u delu dvorišta naspram ulaza u džamiju, nekoliko nas stoji podalje i čavrlja o travi koju bi valjalo pokositi, macama koje vetar raznosi ovih dana, ljudima koji žive u stanovima okolo i sa svojih prozora posmatraju šta se dešava, o broju džematlija i dogodovštinama koje su se zbile od poslednjeg viđenja. Smeh se pomešao sa ezanom, koji ne odjekuje van dvorišta, i vernici odoše na molitvu, posle koje će uslediti predavanje… A neki od nas su ostali da bi ušli nakon molitve.
Dok sedim sama na terasi i slušam umirujući ton i mudre reči profesora Numana, prepoznajem glasove koji nazivaju selam i pitam se kako li sam se odomaćila toliko. Velika kamena zgrada, visoki minaret, stepenice, beličasti zid koji odvaja komšije, nekoliko klupica i policajac oslonjen na belo-plavi automobil, koji stalno dežura ispred, ne zrače baš toplinom. Institucije i zgrade to, inače, ne rade. Ljudi su toplina, a ja neke od ljudi koje sam tamo upoznala (raznih veroispovesti i verskih ubeđenja) mogu ponosno zvati svojim prijateljima.
Mi se nikad ne rastajemo bez dodatnih sedeljki (ili stajaljki) na kojima se povede razgovor koji se provlači kroz običaje i kulture sveta; slušamo o razlikama i ne osuđujemo, šalimo se i niko se ne ljuti; raspitujemo se o poznanicima i prijateljima koji nisu tu; ovog puta štikliramo i program na plakatu sa: „Dolazim na ovo“ ili ne. Kiša počinje da pada, već je prošla i jacija, a mi pravimo zastavice od čačkalica, kojima će se služiti ratluk na sutrašnjoj svečanosti. Neki mir je zavladao iako nam svaki drugi papirić zadaje muke da ga zalepimo pravilno. U pozadini razgovor i smeh traju. Kao deca dok se igraju.
U tom trenutku mi se činilo da ceo svet može da nestane, a da bismo mi ostali, da bi nas te zastavice spasile i da, dok god ih pravimo, nikakve opasnosti na ovom svetu nema – nema sukoba, nema netrpeljivosti, mržnje, nema svojatanja Boga i teritorija – samo čačkalice i papirići u dve boje sa logom manifestacije. Šta je nacrtano i napisano niko ni ne primećuje pokušavajući da pomiri i skladno spoji ivice… pogreši, mrmlja, odlepi, pa opet… „E, nema veze! Lepa je i ovako.“ Kad bi se duše častile i posluživale ovim čačkalicama zastavicama, svaka gozba bi u miru i raskoši protekla. Gde bi nam bio kraj!
Sve najbolje braći i sestrama.
Izvor: Al Jazeera