Piše: Dušan Hadži Nikolić
Mislio sam da se posle dosadašnjeg života na Balkanu i svakodnevnih problema i stresova ničemu više neću radovati iskreno, kao malo dete. Sećate se tog osećaja? Osećaj neobuzdane, jake i za dušu razgaljujuće sreće. Sve dok oko Nove godine nisam dobio telefonski poziv u kome mi je rečeno:
“Dušan?”
“Da, ja sam…”
“Izvučeni ste u nagradnoj igri da u februaru odete u Manchester i pogledate utakmicu United – Arsenal. Svi troškovi su vam plaćeni.”
Tog momenta je nastupila dečačka sreća, hteo sam do plafona da skočim od radosti. Posle, poučen isksutvima života na ovim prostorima, nastupila je skepsa, ali kratko je trajala.
Vozač koji prodaje tenkove
Vreme je brzo prošlo i usledio je susret sa gradom u kome igra tim čiji se stadion od milošte zove “Teatar snova”. Bivši industrijski grad, zgrade od crvene cigle, gde god se okreneš sve crveno. Neko bi rekao, pa naravno da je crveno kad navijaju za United. Crvene zgrade koje su nekada bile skladišta pamuka i fabrike odeće, danas su stanovi ili poslovne zgrade. Industrija u ovom gradu je čini se potpuno zamrla.
Louis van Gaal objašnjava četvrtom sudiji kako je izgledao prekršaj [Reuters]
I onda susret sa “Teatrom snova”, odmah na teren, sat vremena uoči utakmice, i slikanje sa Garyjem Pallisterom, nekadašnjim odbrambenim igračem Uniteda. Već visoka očkivanja od utakmice bila su još viša i onda, početak meča, pomalo razočaranje.
Atmosfera na “Teatru snova” je zaista kao u pozorištu, jedu se pite koje mogu da se kupe na stadionu, piju se sokovi na tribini, pivo na ulazu na tribinu i kao da je malo ko došao samo zbog fudbala. U više navrata je 1.000 navijača “Tobdžija” iz Londona bilo glasnije od 74.000 “Crvenih đavola”. A na samom terenu “Đavoli”, iako sa desetkovanim sastavom, prikazali su sjajan fudbal. Pobedili su 3:2 i bilo je svega – koškanja, dobrih akcija, čak se Louis van Gaal, iz samo njemu znanog razloga, bacio pored terena i tako verovatno ušao u anale bizarnih momenata u svetskom fudbalu. Sve je bilo tu, samo magije “Teatra snova” nije bilo.
I bez navijačke magije na stadionu, ceo put i vikend pomogli su da se ponovo osetim kao dete, da iskusim nešto što sam mislio da nikada neću iskusiti, da na svojoj životnoj “za uraditi listi” jedan događaj štikliram i da se osećam puno bogatije nego što sam se osećao pre utakmice i Old Trafforda. Možda je to zato “Teatar snova”.
Izvor: Al Jazeera