Na jučerašnji dan, pre ravno 26 godina, Zvezda je postala prvak Evrope. Ja, tada šestogodišnjak, utakmice se slabo sećam, ali kako sam oduvek voleo penale, navijao sam da budu penali. Netipično dotadašnjim utakmicama Zvezde, koja se uglavnom trudila da protivnika brzom igrom slomi, zaigrala je destruktivni fudbal.
Oni objektivni gledaoci su sigurno bili razočarani tim finalom, ali, za „Crveno-bele“ to nije imalo veliki značaj, trebalo je u klupske vitrine sa trofejima iz Barija doneti „Ušatog“, pa makar i destruktivnom igrom.
Pančev je u petoj seriji izvođenja penala posle mučnih 120 minuta igre, šutem po sred Olmetinog gola Zvezdi doneo dugo željeni trofej.
Ipak, moj klinački idol nije bio on, ali ni Dejo, Robi ili Miha, već Dika, Stevan Stojanović. Golman koji je u toj penal seriji na neki način Zvezdi i doneo trofej, jer je Amorosu odbranio penal.
Fudbalerima je posle Dikine odbrane ostalo „samo“ da budu mirni i precizni sa bele tačke i sve je rešeno.
Prvi put na Marakani
Prvi put u životu sam na utakmici bio sa ujakom i sestrom i braćom od ujaka kada sam imao tri-četiri godine, nekoliko godina pre finala. Za malo dete, Marakana je izgledala kao da je dva puta veća, osvetljena reflektorima, sve je bilo veliko, igrači veći nego na televizoru, buka, novine na sedištu… sve ono što sam gledao na televiziji, potpuni užitak.
Iako se ne sećam s kim je Zvezda igrala, sve je u magli, ali znam da smo otišli ranije sa utakmice jer je sestra u celoj buci zaspala, i ona je tada imala tri-četiri godine. Sećam se da smo jurili kući, a da sam poslednje minute pogledao na malom televizoru kod kuće. Od svega iz nekog razloga, mene je pozicija golmana fascinirala tada. Dika je već bio na golu.
U sezoni 90/91. roditelji su mi obećali da ću upoznati Diku. Zvezda je deo priprema radila na Zlatiboru, a eto, slučaj je hteo da i mi krenemo na Zlatibor, da bih upoznao svog idola. Drugari mi nisu verovali da će se to dogoditi, da ću upoznati njega, verovatno im je svima bilo krivo, u stvari siguran sam da je bilo tako. Znao sam da ću ga upoznati, jer mama je bila reprezentativac u Zvezdi, u atletici, a dr. Branko Nešović nekadašnji fudbalski prvotimac „crveno-belih“ njen prijatelj, uz sve to, deda, mamin tata bio je u prvim upravama.
Učestvovao je u postavljanju fudbalskog kluba i čitavog sportskog društva na noge, bio je kućni prijatelj sa šahovskim velemajstorom Svetozarom Gligorićem, družio se Rajkom Mitićem. Dakle, veza je bila više nego dobra, a susret sa Dikom rešena stvar.
Slika sa Dikom
Po dolasku na Zlatibor prvo što se dogodilo je da smo pored hotela Palisad sreli Savićevića, Prosinečkog i Branka Nešovića. Tada smo utvrdili da ćemo doći na popodnevni trening da obavimo taj veliki posao. Ne sećam se više koje su to pripreme bile, i koliko pre finala se to dešavalo.
Došlo je vreme treninga, a ja sam stajao u terenu. Ej, čoveče, u terenu! A na njemu loptu pikaju budući prvaci Evrope, uz sve to, tribine skromnog zlatiborskog igrališta bile su krcate, ali ti navijači su bili izvan terena, iza ograde, a ja dole. Da li ste svesni šta to znači za dete od pet-šest godina!?
Prišao je dr. Nešović i kao nije znao koga ja želim da upoznam pa je moju majku pitao: „Sa kim se slika?“ Mama mu je, naravno, rekla da čekam Diku. Našalio se kad sam mu rekao da hoću da budem golman – da je to loš izbor, jer su to lenji ljudi, oni samo stoje na golu. Nisam pridavao mnogo značaja tome.
Trening se završio, pored mene su redom prolazili fudbaleri Zvezde, a ja im nisam davao na značaju. Kao da su pored mene prolazili anonimni amateri koji nikada ništa u karijeri neće postići. Na kraju stigao je Dika, nisam bio baš rečit što je i za očekivati za dete koje se sreće sa čovekom za kog je mislio da ga neće nikada upoznati. Slikali smo se, misija obavljena!
Podsjećanje na vitrini
Nikada posle toga nisam imao takvu želju da upoznam nekog iz, da tako kažem, javnog života – to je bio vrh. Fotografiju smo stavili u mali plavi ram i stajala je odmah pored svih porodičnih fotografija.
I dalje krasi vitrine u stanu moje majke, a mene kada dođem podseća na doba kada se fudbal na ovim prostorima igrao bolje nego bilo gde u Evropi, u vreme kada su na stadionima u san padala samo mala deca, poput moje sestre od ujaka, a ne kao danas kada kapci otežaju tokom utakmice i najvatrenijim navijačima u kopu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera