Zovu ga paklom na Zemlji.
Izbeglički kamp Moria na Lezbosu nema infrastrukturu. Nema zidove, pod, ni tekuću vodu. Nema kontejnere. Nema ništa što bi moglo makar da simbolizuje dom. Osim ljudi. Više od 20.000 ljudi.
“Ne bi bilo zgodno da parkiramo ovde, tu su razbijana kola.”
Devojka koja nas vodi u kamp radila je u njemu tri godine. Tiha je, nasmejana i spretna u komunikaciji. Sa ostrva je, što znači da poznaje lokalce. Iz Morije je, što znači da zna šta je 20.000 izbeglica na 30.000 meštana. Tenzija.
Prethodnih dana deo starosedelaca, ali i pripadnici desničarskih organizacija, blokirao je ulice na Lezbosu.
Policiju su sprečavali da u Moriju vodi nove izbeglice. Humanitarce su sprečavali da nose pomoć izbeglicama. Novinarske ekipe su sprečavali da bilo šta od toga beleže. Bilo je nasilja.
Djevojčice sa billboarda
Ali, to je bilo prethodnih dana. Danas se prisećam da negde u stanu i dalje stoji tegla sa klikerima. Mojim, iz osnovne škole. Setim se toga dok gledam grupicu koja pokušava da natera staklence da se kreću u blatu. Ali, svuda su bare i cipele nam upadaju u tešku i lepljivu smesu, poput one koju sam osećala u grudima u svakom udahu na dolasku. A dan prelep.
“Hello, thank you! Hello, thank you!”
Da je rođena u idili neke dobrostojeće evropske ekonomije, devojčica koja ponavlja pozdrav kao pesmicu bila bi u reklamama i na bilbordima širom zemlje. Nema više od pet godina. Toliko je lepa dok se smeje bez prestanka da ne mogu da prestanem da je gledam i da se blesavo kikoćem u odgovoru njoj, samo da bih je što duže držala nasmejanom.
A onda u trenu shvatim da je obrnuto. I da se ja smejem zbog nje. Taj smeh koji iz nje izvire, tako je prirodan, toliko nevezan za bilo šta spolja, da ga, imam osećaj, ništa ne može smračiti. Ona je svetlost.
U mestima poput Morije, bar meni, dešava se ta situacija koju isprva nisam umela da definišem. A radi se o tome da mozgu bukvalno treba vreme da procesuira ono što gleda.
Normalne scene u nenormalnom okruženju
Jer, nešto se tu ne slaže.
I nešto nije u redu.
I nije ti jasno šta.
A zapravo je slika, kao u noćnim morama, u raskoraku sa zvukom. I pokreti se ne slažu sa situacijom. I scena ne odgovara scenografiji.
Gledam čoveka kako se umiva i pere zube. Ženu koja trlja veš u kadici. Natrpanu sobicu iz koje dopiru zvuci gitare, i još jednu, sličnu, oblepljenu crtežima. Žena iz Konga pleše na zvuke tradicionalne muzike svoje zemlje. Trojica muškaraca čekaju red u berbernici. Druga dvojica tegle neke drvene palete. Mimoilaze se ljudi iz prodavnice. Deca guraju mlađu u kolicima. Čovek cepa drva. Grupa je okupljena oko kazana kome poklopac poskakuje od ključale vode.
Stvar je u tome što se ove normalne scene odvijaju u potpuno nenormalnom okruženju i potpuno nenormalnim uslovima. I ja, kao došljakinja spolja, kao neko ko se tog jutra, i svakog prethodnog jutra svog života, probudio u mekanom krevetu, tuširao toplom vodom, jeo raznovrsni doručak, popio kafu, obukao čistu odeću, seo u kola i došao tu, ja ne vidim scene. Ja vidim uslove.
Kuća od plastikom omotanog kartona
Moria nema ulice, jer Moria nije grad. Može vam se učiniti zgodnim da skrenete iza nekog plastikom obmotanog kartona, koji je, uzgred budi rečeno, nečija kuća, i da vam se nakon par proklizavanja u blatu pred nogama prepreči ista takva.
Deca iz kampa Moria ne idu u škole, jer je obrazovni sistem takav da ih ne prepoznaje. Više od 40 odsto izbeglica koje stignu na Lezbos su deca mlađa od 12 godina. Preciznije rečeno – više od 40 odsto izbeglica koje stignu na Lezbos su deca mlađa od 12 godina, koja ne postoje.
Ta nepostojeća deca se smeju, igraju klikere, trče i dovikuju nam pozdrave. Njihovi roditelji su ih u jednom trenutku, nakon ko zna kakvog višemesečnog puta, stavili u gumene čamce i, ne znajući da li će iz njih izaći živi, krenuli ka obalama Lezbosa. Ti ljudi su napustili neke uslove o kojima ja ne znam ništa. I sada su u Moriji. Mesecima. Godinama. Žive.
Iako smo tokom izbegličke krize praktično i sami živeli po blatima balkanske rute, sa tih terena, osim nekoliko reporterskih, nemam mnogo fotografija. Pamtim tri, i to zbog osećaja koji ih vezuje:
Pećnica u rupi u podu
– Granični prelaz Berkasovo – Bapska. Posle desetina i desetina autobusa krcatih izbeglicama, okolna kukuruzna polja su deponija. Usred nje, na tom brdu đubreta, mladić čuči, ogleda se u džepno ogledalce sa drškom, i brije, pre nego što će zakoračiti na tlo Evrope. Scena je nestvarna. Žurim da ga brzo slikam, da ne vidi. Kada danas čujem reč “dostojanstvo”, meni je u glavi on.
– Izbeglički kamp Idomeni. Jeziv. Nepregledno polje šatora. Ljudi stoje u redu jedan po jedan da bi dobili obrok. Da bih uhvatila i početak i kraj reda, na telefonu moram da odaberem opciju “panorama”. Ali, nije to slika. Slika je zumbul. Neko od izbeglica mi ga je tutnuo u ruku dok je prolazio pored mene. Nikad neću zaboraviti kako je, u sred tog užasa, mirisao.
– Moria. Ovaj čovek je izbušio rupu u podu i od nje napravio pećnicu. Džara po njoj gvozdenim tankim štapom. Smeši se blagonaklono. Pušta da ga snimamo. U jednom trenutku u ruke mi spušta još vruć hleb, tek izvučen iz rupe. Stojim u blatu, sa mikrofonom u jednoj i vrućim hlebom u drugoj ruci, i ostajem nema.
Slika i ton se spajaju, pokreti su sinhronizovani, scena je nadvladala scenografiju. Usred pakla Morije buja – život.
Izvor: Al Jazeera