Kad je 4. maja 1980. godine “najveći sin naših naroda i narodnosti“, silom prilika, otišao u taj nedokučivi beskraj, klicao je ožalošćeni puk: “I posle Tita – Tito!“ Ali, ne zadugo…
Sa puta bratstva i jedinstva su nestali putokazi, pojavila su se bespuća i neki “očevi nacije“ koji su – uzajamno i unakrst – obeščastili i svoju i druge nacije i narode tako da se jedna ozbiljna država raspala na politički i nacionalno frustrirane zajednice, željne – a malo čime dokazane – državnosti, državotvornosti, samostalnosti, samosvojnosti, a nadasve autoriteta na međunarodnoj sceni.
I tako sve dok jednog dana za stolom oveštalih belosvetskih pokeraša iz već otrcanog špila karata nije izvučen mali vođa velikih ambicija, koji je, u međuvremenu, poželeo da bude Tito posle Tita, Đinđić posle Đinđića, Omiljeni među Zbunjenima… Rado bi se Gandijevim plaštom ogrnuo i kleknuo, poput Branta, u Potočarima i na Ovčari, ali… gde zadenuti zarđalu kašiku svog mentora i (stvara)oca? I kako saviti kičmu odričući se prethodnog političkog života?
Beograd šest decenija kasnije
A onda se ukazala prilika – nova okrugla godišnjica prvog zasedanja Pokreta nesvrstanih zemalja, Beograd šest decenija kasnije. Može li se iz mladalačkih frustracija u državničke cipele jednog od tvoraca nesvrstanih?
“Titu je to uspelo. On je bio komunistički diktator, ali veoma pametan čovek. Bravar, zamislite. No, bio je veoma pametan, znao je kako da poveže ljude… To nama treba, da se povežu ljudi“, rekao je jednom u intervjuu za Politico.
“Samo se magarac ne menja“, konstatovao je potom u iznuđenom intervjuu na sarajevskom aerodromu.
Mic po mic, iz pregršti kvasca ambicija političkog pojedinca da se uzvere na pijedestal nekadašnjeg državnika, nabujao je i pokušaj političke elite u Srbiji da baštini misiju i zaostavštinu Pokreta nesvrstanosti.
Jugoslavija jeste osnivač, ali je Srbija posmatrač
Pokušaj legitiman, ali na više nivoa sporan i paradoksalan. Ta tobožnja današnja elita je mahom proklijala iz ideoloških i političkih uverenja da je bivša SFRJ, na čelu sa Titom, bila “tamnica [srpskog] naroda“ i da bi Srbija trebalo da je malo veća i prostranija nego što joj je istorijskom geografijom zapalo. Ta umišljena plejada nije u stanju ni da u najbližem komšiluku zavredi iskren poziv na kafu, ratluk i kiselu vodu, jer, bezmalo, svakog dana na nekog nezadovoljno reži ili, pak, cvili da je neshvaćena žrtva.
A onda, državničkog oreola željan, pod svodovima Beogradskog sajma odjekne glas kako je Srbija naslednica SFRJ, koja beše jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih. Beše Jugoslavija, ali – Srbija je danas posmatrač i od Pokreta uglavnom baštini tek činjenicu da je 1. septembra 1961. njen glavni grad bio domaćin istorijske konferencije Pokreta nesvrstanih.
Ovogodišnji jubilej obeležava dvojnim domaćinstvom skupa na svom terenu, u Beogradu, sa Azerbejdžanom, predsedavajućim Pokreta do 2022. godine, i to je najmanje sporno.
Međutim, Srbija je, usta punih temeljnih načela Pokreta, višegodišnji manjak autoriteta svoje spoljne politike ušuškala pod skute samita upravo dovodeći do apsurda one principe na kojima je Pokret i nastao – suprotstavljanje blokovskoj podeli sveta.
Igrokaz, ničim kompatibilan s nesvrstanosti
Svet se jeste promenio, ali ono što nekadašnji nesvrstani nisu imali u svojoj agendi – Srbija je dopisala danas, remeteći ondašnju protivtežu koju su, usred Hladnog rata, uspostavili Tito, Naser, Nehru, Nkrumah i družina iz takozvanog trećeg sveta.
S ponosom i naglašenom diplomatskom pažnjom, u Beogradu je ovih dana istaknuto učešće Rusije, oličeno u njenom šefu diplomatije Sergeju Lavrovu.
Izaslanik Kremlja je – premda predstavljajući zemlju koja ima status posmatrača, što je i Srbija – od domaćina veče uoči samita dobio uvertiru uz poruku da Beograd ima dobre odnose sa Moskvom i “to ne krije za razliku od onih koji se stide ili se plaše plaše da to priznaju“.
Taj igrokaz, ničim kompatibilan s Pokretom nesvrstanosti, ukazuje na najmanje dvojaku poruku – da se Srbija srčano pridržava Rusiji za skute i da Moskva ima malo veće ambicije od pukog kibicera, makar Pokret nesvrstanih zemalja više nemao ni snagu ni uticaj kao šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.
Nedostaje još samo ‘Druže Tito, mi ti se kunemo’
S druge strane, šef srpske diplomatije Nikola Selaković, svestan da nema bogzna koliko manevarskog prostora da pokaže i dokaže značaj i uticaj Srbije na međunarodnom planu, priznaje: “Važno je da održimo taj status posmatrača, jer je Beograd i rodno mesto Pokreta nesvrstanih i njegovo ime uz ime Josipa Broza Tita pominje se u svakom razgovoru sa predstavnicima zemalja članica Pokreta nesvrstanih.“
Nedostaje još samo da zapeva Druže Tito, mi ti se kunemo… pa da politički galimatijas bude još kompletniji.
U međuvremenu, Beograd će pokušati da i posle samita održi eho jadikovke o nerešenom pitanju, bar među onim državama-sledbenicama Pokreta koje nisu sklone priznanju samoproglašene kosovske nezavisnosti.
A pre nego što se raziđu brojne delegacije, izaslanstva i ministri, pružena im je prilika i za malo dodatnog gostoprimstva i turizma s pogledom na srpsku vojnu industriju. Jer, gle koincidencije – upravo drugog dana samita, 11. oktobra, u Beogradu je počeo Međunarodni sajam naoružanja i vojne opreme “Partner 2021“, mada se, inače, održava svake druge godine i – krajem juna. Svaka sličnost juna i oktobra ili sajma naoružanja sa samitom i principima Pokreta nesvrstanih je, verovatno, samo slučajna.
I na kraju, koliko god izgledalo nevažno – ove godine je otkazan Međunarodni sajam knjiga, tradicionalno rezervisan za oktobar. Ne može tri u jedan.