Predvečerje na nekoj benzinskoj pumpi uz autoput Beograd – Novi Sad u jesen 2017. Pauza za kafu na povratku iz Subotice.
“Dobro veče! Jel’ tu slobodno gdegod?“
Poznat mi glas, podignem glavu – a Đorđe Balašević pita da sedne za jedan od dva stola, poređana u nizu pored mog.
“Izvol’te, gos’n pesniče, biće mi drago“, pokušao sam da odagnam zbunjenost iznenadnim susretom.
“Al’ nas je više komada“, reče i rukom pozva još par momaka, koji su čekali porudžbinu za šankom.
Tražeći razlog da ostanem, uprkos već ispijenoj kafi, pomislih da bi to, možda, bilo usiljeno, nepristojno i nategnuto upoznavanje u neočekivanim okolnostima.
“Biće prilike“, pomislio sam, odlazeći uz kortoazno “Do viđenja, uživajte“, nisam ni slutio da se tek tako završilo moje kratko nepoznanstvo s Đorđem Balaševićem.
Neće biti prilike, nikad više.
Ostao je ‘osmeh kao lajt-motiv’
Panonski mornar je otplovio, jer “život je more“. Otpolovio je dok “Mesec tinja nad vrbakom“, kao kad “odlazi cirkus iz našeg malog grada“, ne stigavši da “jedne noći, znaće Bog… doslika portret života svog“.
Otišao je da se pridruži dedi, koji “već dugo ore nebeske njive“, ne pristajući da ostane “nasukan u žitu morski vuk“.
Otišao je ostavljajući “šal od kašmira i prsluk protkan tajnama“, ali ne kao luzer, “naprotiv“, ostavio je “osmeh kao lajt-motiv“. I nema više šanse da postane “levo krilo il’ centarfor skolskog tima“. I šta god mislili o njemu, “ne lomite mu bagrenje“.
Katrin će mu sve oprostiti, čekajući ga “na stanici u Puli“, čak i ako nekad nije bio fin i nije stigao do Dižona.
Vrteće se i dalje ringišpil i prolaziće vreme, “al’ to mu je manir“.
I “neki novi klinci“ će sutra prolaziti “ulicom Dositejevom“, a Novi Sad će, tugujući, spustiti zastave na pola koplja dok “u Ulici Jovana Cvijića rastu druga deca“.
“Dal’ je sve bilo samo fol, dal’ je sve samo jeftin trik, il’ sve te maske kriju bol i neki sasvim drugi lik?“
Stihovi kao romani
Pevao je, ima i dokumentarac o tome, pred prepunom Arenom, a sav novac ostavio Općoj bolnici u Puli. Za njegove koncerte uzduž i popreko upokojene Jugoslavije tražila se karta više i nikad ga nije bilo dovoljno, čak i kad je danima uoči Nove godine dupke punio beogradski Sava centar.
“Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio.“ Da. Dok ne odseku drvo ne znaš koliko je vredeo hlad.
A njegovi stihovi su, između redova, bili romani, strofe su se slagale u slike i iznuđivale mirise upaljene sveće za svetog Jovana ili muškatli u prozorima kućerde na lakt.
A oko nas u međuvremenu “parada i pijanstva i kiča“, zavladali su narodnjaci, oni su “preuzeli stvar, znaju sistem i stvaraju dar-mar, rasturaju po pitanju tiraža“ i “sve veća je blamaža biti neko od nas“.
Zaustavljen u koraku i snu
Sa Đoletom je otišao i onaj čudan bunt dok je pevao “ne volem“, rugajući se svakodnevici koju smo trpeli godinama pod raznim “brkatim majorima“. Otišao je i onaj zarazan smeh, proizveden vicevima, cinizmom i doskočicama na koncertima, čak i ako su njegovi stand-up performansi katkad trajali i duže od pojedinih pesama.
Publiku, nenaviklu da ga dugo nema na sceni, pre par godina je uplašio strepnjom da će mu infarkt pomrsiti konce.
“Dobro je da nisam umro iz prve“, našalio se tada na svoj račun. I još: “Dobra vest je da nisam umro, a loša da to nije skok u vis, pa da imam tri pokušaja”. Nije stigao do trećeg pokušaja.
Jer, 19. februara je, “nošen dahom sna“, doleteo taj crni golub i na njegov dlan. Svojom dušom slovenskom kao da je već opevao vlastitu smrt.
“Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin, ne dozvoli tad da naprave od toga tužni treći čin, nek’ mi ne drže govore, nek’ drugom pletu lovore, ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu…“
Otišao je zaustavljen u koraku. I to je otpevao, ostavljući vetru priliku da pre proleća “zamumla zimske očenaše“ i da “mrtvo lišće potera u kas“.
“Za kaznu, prognaće i tamburaše zbog pogrešne pesme u pogrešan čas“.
Zašto se sve to dešava…
Neće, utihnuće samo načas vojvođanski tamburaši, čije žice je metn’o u neke svoje pesme. A posle će opet salašima i ravnicom odjekivati “Ne daj da nam snegovi zaveju trag, pogledaj kroz prozor kad sklopi se sat…”
Sad je svejedno “ko je domaćin, a ko je bio gost“, jer otišao je pajac što bio nam je drag.
I ne pokušavajte da razjasnite “zašto se sve to dešava, da l’ čovek nešto rešava, il’ smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama…“.
Istina ponekad može da se promeni, ova današnja više ne. Otplovio je Panonski mornar, širokim drumom što izlazi na most ka svemiru.
I svi smo tu samo zbog ravnoteže među zvezdama.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.