Na prošlogodišnjoj dodeli Emmy nagrada, britanska glumica Kate Winslet zahvalila se Bradu Ingelsbyju, autoru serije Mare of Easttown, kada mu je rekla da joj je bila čast da interpretira nesavršenu majku i na taj način pokaže da su sve žene podjednako važne.
Kate nisam gledala u toj ulozi, ali s obzirom na ranije uloge gde skoro nikada nije interpretirala savršenu ženu, osim možda one u Titanicu, nagrada za najbolju žensku ulogu je bez pogovora otišla u prave ruke. Ona je tada još rekla da decenija pred nama treba da bude ona u kojoj žene podržavaju jedna drugu.
Posmatrala sam tada ponosnu Kate, od glave do pete, dok je u rukama držala svoju nagradu, tj. kip žene sa krilima koja izgleda kao da drži neki atom.
Ta ne tako mala i pretpostavljam teška figura koju je držala sa obe ruke, jeste simbol ove spektakularne ceremonije i simbol američke Akademije za uzdizanje umetnosti na televiziji.
Njen govor o deceniji žena činio mi se očekivan, s obzirom na njenu ulogu u seriji i na pokret #MeToo, koji je poslednjih godina uznemirio planetu. Međutim, u svemu tome najviše me je zanimalo ko je ta žena sa statue.
Odmah sam saznala da ju je 1949. godine napravio televizijski inženjer Louis McManus i da je model bila njegova žena. Tada mi je kroz glavu prošla priča o ljubavi, ali i o ravnopravnosti.
Presedan u deceniji posvećenoj ženama
O slavnoj glumici i njenom neverovatnom govoru nekoliko dana posle dodele Emmy nagrada pričalo se maltene svuda. Na društvenim mrežama, televiziji, u novinama.
Onda ni nju, ni taj govor o solidarnosti žena, niko više nije pominjao, dok nedavno u jednom tekstu portala Wired nisam pročitala zanimljiv naslov: “Zašto prva statua u Milanu posvećena jednoj ženi nije samo statua”.
Bila je to kritika novinarke u kojoj se osvrće na činjenicu da je u ovoj italijanskoj prestonici i gradu u srcu Evrope po prvi put u 21. veku podignut spomenik posvećen ženi.
Reč je o Cristini Trivulzio di Belgiojoso, patriotkinji, novinarki, književnici i velikom borcu za ujedinjenje Italije. Nisam znala mnogo o njoj, osim da je pripadala aristokratskoj familiji Trivulzio. Međutim, u daljem tekstu sam saznala za njen aktivizam i humanitarni rad.
Čitam da se udala sa 16 godina i rastala od muža sa 20; da je rodila vanbračno dete i da je 1840. godine otvorila školu za siromašnu decu u Milanu. Tada je čuveni italijanski pisac i dramaturg Alessandro Manzoni rekao da ako se siromašna i deca seljaka budu školovala ko će onda obrađivati zemlju.
Međutim, iako je bila trn u oku intelektualcima i pripadnicima visokog društva tog vremena, da li zbog činjenice što je žena ili možda što je bila uspešna žena, to ne znam, ali Cristina Trivulzio dobila je nedavno bronzanu statuu u gradu u kojem je provela najviše godina svog života.
Bez obzira na sve kritike novinarke, a posebno kako je neverovatno da pored 121 spomenika u Milanu do sada ni jedan nije podignut u čast neke žene, ona takođe nije zaboravila da citira slavnu Kate.
Napisala je da je glumica ipak bila u pravu kada je rekla da je ovo decenija žena i da je statua posvećena Cristini presedan koji će u 21. veku otvoriti put za podizanje spomenika u čast ženskim figurama, ne samo u Milanu, već i u drugim gradovima ove zemlje.
Umjetničko djelo bez imena
U centru grada, nedaleko od galerije Vittorio Emanuele, blizu operske kuće Skala, ali i odmah pored kuće u kojoj je živeo Alessandro Manzoni, sedi tako Cristini Trivulzio. Jednom rukom je oslonjena na neku knjigu, u drugoj čini mi se drži list.
Veličanstven umetnički rad, primećujem, ali vidim i da je poprilično sama na tom malom trgu gde su je smestili. Iako je u pitanju centar, nikada ne bih stigla ovde, a da sa namerom nisam došla da je posetim.
Gledam tu ženu i pitam se šta bi ista rekla da zna da je na nekoliko koraka od nje kuća u kojoj je živeo Manzoni koji je na neki način bio njen politički protivnik. S druge strane, preko puta nje, nalazi se zgrada u kojoj je 1799. godine boravio veliki ruski pukovnik Aleksandar Suvorov, koji je regiju Lombradiju i njen glavni grad oslobodio od Francuza.
Za Cristinu se zna da je jedno vreme živela u Parizu, kada je maltene bila proterana iz Milana zbog političkog aktivizma i zagovaranja ideje ujedinjenja Italije za koju još uvek nije bilo vreme.
Posmatram i dalje Cristinu, koju je za ovu priliku izvajao manje-više poznat skulptor Giuseppe Bergomi i pitam se zašto nigde ne piše nešto više o njoj. Recimo, neka tabla koja objašnjava ko je zapravo bila ona.
Sa zadnje strane velike kocke na kojoj sedi, pisanim slovima na italijanskom jeziku, urezanim u bronzi postoji tekst koji se teško čita. Nekom strancu ili turisti bilo bi sasvim nejasno ko je Cristina. Jedva razumem da je u pitanju neki njen citat u kojem priča o hrabrosti i sreći. Osim toga, ništa više nije napisano.
Razmišljam i gledam mermernu ploču na Manzonijevoj kući. Čitkim i velikim slovima piše da je on tu živeo i da je tu umro. Na drugoj mermernoj ploči okačenoj na zgradi u kojoj je boravio ruski general, isto tako piše godina i zbog čega je general značajan bio za ovaj grad.
Logično zaključujem da verovatno svi znaju za Cristinu, pa možda i nema potrebe da pored ovog spomenika postoji neko detaljnije objašnjenje o njoj ili recimo godina rođenja i smrti. Sigurno svi Italijani znaju za Cristinu, nema tu šta.
Nisu sve žene iste, a ni statue
Nisam dugo ostala u njenom društvu, nego već kad sam bila tu u blizini odlučila sam da prošetam do parka koji je posvećen čuvenom i kontroverznom novinaru i piscu Indru Montanelliju.
Osim svog britkog jezika, taj novinar bio je poznat i po tome što je kupio 13-godišnju devojčicu iz Eritreje u vreme fašističke okupacije te zemlje. Usred tog najvećeg milanskog parka, njegova statua inaugurisana je 2006. godine i do sada je više puta bila predmet napada i uništavanja.
Često je ofarbaju u crveno. Prošle godine su preko njegovog imena napisali “rasista i silovatelj”. Međutim, pošto je ovaj park vrlo važan, kao i novinar, vlasti to uvek brzo saniraju.
Sećam se i da je jednom prilikom nevladina organizacija Sentinelli di Milano, koja se bori za razna prava, tražila od Beppe Sale, gradonačelnika Milana, da se ta statua ukloni.
Gradonačelnik je tada objasnio da svi ljudi greše, pa je tako verovatno u tom trenutku i Montanelli pogrešio, ali da mu zbog njegovog velikog kulturnog doprinosa vredi oprostiti. Posle te njegove izjave, opet su ga ofarbali u crveno.
Sada je gledam kako se cakli u toj svojoj bronzi, dok Indro nešto kuca na pisaćoj mašini. Velikim belim slovima na kocki na kojoj sedi ispisano je čitko njegove ime, iako zaista svi znaju ko je bio Indro Montanelli. Svi znaju da je bio i fašista.
Više statua i imena ulica u čast ženama
Čitam u novinama kako je Beppe Sala najavio da će sledeće godine da bude podignuta još jedna statua u njegovom gradu, posvećena jednoj drugoj ženi. Ovoga puta reč je o astrofizičarki Margheriti Hack.
Novine još pišu da zbog takve inicijative sada i drugi italijanski gradovi imaju slične projekte. Takođe se razmišlja i o novim nazivima ulica koje bi nosile imena velikih i značajnih žena za italijansku državu, a da to nisu svetice ili isključivo ženske figure u religioznom kontekstu, kao što je slučaj.
U Padovi se ovih dana povela polemika o tome da li jedan od najvećih trgova u Evropi, Il Prato della Valle, koji slavi 78 velikana, od Galileo Galilea do Francesca Petrarce, zaslužuje ili ne da ima i žensku statuu. Predlog je da među njima bude Elena Lucrezia Cornaro Piscopia, prva žena na svetu koja je završila fakultet. Gradonačelnik Padove, Sergio Giordani je tim povodom rekao da nema ništa protiv nje, ali ne i da bude na tom trgu.
Na kraju, kada bolje razmislim, zaista bih volela da verujem u govor Kate Winslet, ali činjenica je da još uvek živimo u društvu u kojem žene ipak nisu ravnopravne sa muškarcima, kao što ni sve statue nisu iste.