Pitanje postavljeno na društvenim mrežama glasilo je: “Jeste li ikada u privatnom ili poslovnom životu bili vrednovani na osnovu toga imate li dece?” Odgovori koji su pristigli, i događaji koji su usledili na beogradskim ulicama, naizgled nepovezani, jasnije će, nego popis stanovništva koji je trenutno u toku, pokazati gde je Srbija 2022.
Možeš da me miluješ, možeš da me siluješ, može da me ubiješ, svejedno je*
(*Već viđeno, Svetlana Ceca Ražnatović )
Jedan tabloid objavio je na svom portalu i u svom štampanom izdanju intervju sa jednim silovateljem. Taj tabloid svakodnevno plasira lažne vesti, krši etičke standarde i novinarski kodeks i učestvuje u kampanjama blaćenja i progona neistomišljenika vlasti – od koje na medijskim konkursima redovno dobija novac. Taj silovatelj nije jedini u gradu. Šta je onda novo?
Novo je to da je čaša gneva ovde prepuna. I da je upravo prelila. Na ulicama Beograda ovih smo dana videli jednu novu generaciju mladih, samosvesnih, krhkih i snažnih žena koja je i kroz povike i kroz suze jasno stavila do znanja svima da je DOSTA.
Dosta je guranja nasilja pod tepih.
Dosta je trpljenja i žrtvovanja zato što “tako treba”.
Dosta je ćutanja institucija.
Dosta je lešinarenja pod izgovorom novinarstva.
Dok ovo pišem, broj je 24. Toliko je žena ubijeno u partnerskom nasilju u Srbiji od početka godine. Možda ih je i više, a da mi to ne znamo. Možda će ih biti više u trenutku dok vi ovo čitate. Koliko više je previše? Koliko ih je prebijeno? Koliko ih ide na posao, u vrtić, kupovinu i kod roditelja skrivajući nagnječenja i modrice? Ne znam. Kakve to veze ima sa onim pitanjem s početka? Ima.
Muškarac je biće po sebi, žena je biće po mjeri muškarca.
Ovu mi je rečenicu izgovorila Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra kada smo, ne znam više koji put, snimale priču o nasilju nad ženama i njegovom pra pra uzroku – onoj rodnoj ulozi i podeli, i onim devijacijama koje iz nje proizilaze, a koje se u ženskim šaputanjima sa babe preko mame na ćerku prenose rečima “ćuti i trpi”. Jako smo daleko od promene uzroka, rekla je tada Sanja, a na šta je mislila postalo je jasno mesecima kasnije kada se posle oluje na društvenim mrežama pod haštagom #nisamprijavila, desilo jedno veliko NIŠTA. Žene su, zamislite, ponovo prebijane i ubijane, nasilnici su, gle čuda, nastavili da budu nasilnici, institucije su, najveće iznenađenje od svih, nastavile da se ne mešaju previše u svoj posao.
Pa kako, dođavola, izgleda taj uzrok?
Šuma, plug, jagorčevina
“osećam duše ženskih predaka
koje su nastradale od muške ruke
zakačile se za mene
kad sam krenula u Beograd
i neće ni one kući
govore mi: seci ih kao pihtije!
pogledom ili kuhinjskim nožem?
možda perorezom koji nosim u džepu?
hoću, samo ne ovog
naročito ovog!, naređuju
od svega što sam na svetu mogla biti
bila sam samo žensko, priča Radovanka
pse na selu nikad nismo cenili
a biti žena bilo je gore od psa
tvoj pradeda je bio kao izvor
kaže Dobrosava, hladan i prek
spavali smo u kaci za rakiju kad me je doveo
vešao me je kao mačku koja je pojela sve piliće
a sve je to i bilo zbog rakije
snago, ne pristaj da budeš nečija
izađite iz mojih pesama!
i vi ste htele samo sinove
koji su vam posle razbijali glave
ništa iz muke niste naučile, babe
sve je bilo uzalud”
(Radmila Petrović, Moja mama zna šta se dešava u gradovima)
Radmila Petrović, 26-godišnja pesnikinja, potekla iz sela Stupčevići kod Arilja, majušno biće i gromada od čoveka, ovih dana sa megafonom, uz aktivistkinje iz neformalnog feminističkog kolektiva “Ženska solidarnost”, pohodi ulice Beograda i predvodi tu nultu generaciju koja povlači crtu izjavom: “Ako je trpela baba, ako je trpela mama, ja neću!” Radmila zna šta je mukotrpan rad. Radmila je vaspitavana da je život težak, da je mučenje, i da je njena obaveza da obavlja određene dužnosti jer je žensko. Njena majka se udala u 15-oj, i do 18-te već bila majka. Radmila je najmlađe od troje (ženske) dece, fakultetski obrazovana, i naučena da si bez dece niko i ništa.
Da li bi se iko od vas usudio da, od svih pitanja na svetu, Radmilu upita kada će da rodi?
Ponovite još jednom glasno – tuđ život je moja stvar jedino ako ga branim
Žao mi je što ću vas razočarati, vi niste iz drugog filma. Vi, sa vašim gradskim životima, obrazovanjima, vaspitanjima, putovanjima i širinama, vi nosite u sebi onaj isti uzrok zbog koga se Radmilina zbirka poezije Moja mama zna šta se dešava u gradovima danas čita na ulicama Beograda, na protestima protiv nasilja nad ženama. I zbog koje ljudi plaču.
Deca se rađaju iz ljubavi. Deca se rađaju jer se “desilo”. Deca se rađaju jer će dvoje ljudi koji to žele, to dete usrećiti najviše na svetu. Deca se rađaju iz nasilja. Deca se rađaju jer je “vreme”. Deca se rađaju jer “tako treba”. Deca se rađaju iz slučajnosti i nemara. Deca se rađaju iz niza mukotpnih, bolnih, dugotrajnih pokušaja.
Ili nikad.
Ovo su neki od odgovora koji su stigli na moje, s početka priče, postavljeno pitanje. Pre nego ih pročitate, nadam se da vam je do sad jasno da se ovde ne radi o deci. Da nije stvar u podeli ljudi na roditelje i neroditelje. Na muškarce i žene. Da kad uprete prstom ka nekome, pokušavajući da ga vrednujete na način kako vi smatrate da treba, to nema nikakve veze sa tom osobom u koju ste uperili prst. Već samo sa vama, vašim roditeljima, babama i dedama, i svim snovima koje ste imali, pa ih zgazili, jer je bilo važnije uraditi onako kako se od vas očekuje, kako rodbina kaže, kako komšiluk pita, kako koleginica smatra, kako nasilnik koga zovete mužem hoće. “Ćuti i trpi”. “Tako treba”. “Žensko si”. “Ljudi pričaju”. “Izazivala si”. “To je samo šamar”.
Ljubav ne treba da boli. Deca se ne podrazumevaju.
Tuđe telo i tuđ život nisu vaša stvar. Mogu to biti jedino u slučaju da pokušavate da ih odbranite.
(Napomena: neka imena su izmenjena.)
“Prestala sam se družiti s grupom žena nakon što su pelene, dojenje i ostalo potisnuli sve ostale teme. Sve se isključivo vrednuje kao brak i imaš osjećaj da je tvoj život u njihovim očima na stand byu dok se ne udaš i ne rodiš… Roditeljstvo vidim kao nešto na dugom štapu iako se sve tetke u porodici već hvataju za glavu zbog'nakupljenih godina’. Inače, puno me više od dece uzbuđuje kad na poslu ostvarim nešto što sam zamislila!” Amela, 33 godine
“Dobio sam dete sa 34. Godinama pre toga slušao sam komentare vezano za pse i mačke koje imamo. Otprilike – ‘Šta će ti te džukele, kad ćeš decu da praviš?’. Nikad mi nije bilo jasno kakve veze imaju te dve ljubavi i posvećenosti. Sada kada imam sina od godinu i po, on spava sa mačkom, a imamo još tri psa u kući. Kritike utihnule, a moja žena i ja ništa nismo promenili, jedna vrsta ljubavi nije ugasila ovu drugu, prema životinjama.” Nikola, 35 godina
“Sve češće dođe neki takav komentar, a što je najčudnije, gotovo uvek od onih ‘bliskih’ koji su prvo dete dobili bukvalno juče i tu su komentari vrlo naporni – ‘Valjda ćete i vi uskoro, eto nadam se da ćete i vi!’. Prošle godine mi se ukočilo rame, i eto ti komentara – ‘Pravi decu dok možeš da ih nosiš!’. Jako ružno i naporno…” Stefan, 39 godina
“Prijateljica mi se pre neki dan požalila kako joj je mama rekla: ‘Imaš još godinu dana da rodiš, posle ulaziš u kritične godine’. Ima 36.” Mila, 33 godine
“Ne jednom doživeo sam da mi kažu – ‘Baš te briga, može ti se da juriš karijeru, nemaš decu’. Kao i bilo koja druga diskvalifikacija, i ova je glupa. Ne vidim zašto neko ne bi mogao da bude dobar na poslu, da napreduje i da pri tom ima decu. Druga je stvar odnos poslodavca prema tom koji gine, ostaje sto sati na poslu i uvek je na raspolaganju.” Vedran, 44 godine
“Apsolutno je drugačiji odnos na radnom mestu prema ljudima koji imaju, i nama koji nemamo decu. Mi obično nemamo pravo na slobodno vreme i sasvim je logično i očekivano da živimo na poslu, jer ko nas kod kuće čeka?” Vanja, 40 godina
“I na poslu i privatno doživljavala sam da me posmatraju kroz to što nisam roditelj. Svaki moj trud, usavršavanje i uspeh tumačili su se kao popunjavanje života u kome nema dece. Takav život, inače, moj je izbor i moja odluka.” Milena, 55 godina
“Na činjenicu da (još) nemamo dece, moji roditelji, naročito otac, reagovali su žaljenjem, samosažaljenjem, ljutnjom i izazivanjem osećaja kod mene da sam neostvaren. Decu nemamo jer ih nismo dobili na vreme. Tek smo oko 35-te možda to dovoljno želeli, a kasnije je došlo do nekih ozbiljnijih zdravstvenih situacija zbog kojih smo sad na čekanju. Pitanje je hoćemo li uspeti ili probati usvajanje… Ovo je jako važna tema jer su naročito žene bez dece stigmatizovane. Moja drugarica, istih godina, toliko želi da joj vantelesna oplodnja uspe, da se bojim da je upravo to razlog neuspeha. Svela je sebi život na održavanje potrebnih parametara, zdravlja, forme. I nikako nije u stanju da prihvati mogućnost da neće imati dece”. Mirko, 40 godina
“To što nisam roditelj nije bio moj izbor. Pokušavala sam nekoliko godina, zbog čega sam pala u depresiju koju sam jako teško podnela i zbog koje sam i napustila tadašnjeg partnera. Komentari su razni. Od toga zašto ne zamrznem jajne ćelije, što me je, ničim izazvan, pitao poznanik na poslovnom prijemu pre neku noć, jer on ‘misli da bih bila sjajna majka’, do generalnog pitanja zašto ne idem u banku sperme i napravim ‘dete za sebe’. Sa mamom sam imala ozbiljan okršaj pre dve godine i tek pošto sam je pitala da li zaista misli da je njoj, kao ostvarenoj majci, bitnije da bude baba, nego meni da budem majka, i kad sam joj rekla da se posle svakog tog pitanja, kad dođem kući, raspadnem od plača, tek tada me je čula i više nije komentarisala na tu temu. Dugo nisam išla na dečije rođendane, krštenja, proslave, jer mi je sve jako teško padalo. Tu sam u početku lagala, a kada sam počela iskreno da govorim da neću da dođem jer se borim sa sterilitetom, ljudi su manje-više bili šokirani, pojedini se i ljutili, i neki su se odnosi nakon toga presekli. Ono što me je najviše pogađalo je kada neko kaže: ‘Šteta da takva osoba ne ostavi ništa za sobom’. Ja ceo život pomažem zajednicu i usmeravam svoje vreme na poboljšanje uslova za decu kroz razne aktivnosti i programe. A čak i da nije tako, takvim surovim komentarom ljudi direktno potiru svrhu nečijeg postojanja jer ga povezuju isključivo za reproduktivnu ulogu”. Ana, 43 godine
Na kraju, mislim da je fer da i ja podelim komentar koji se na mene odnosio: “Smara s poslom, umesto da rađa”.
Vidite…
Prvo, to što ste jedno suprotstavili drugom, može samo biti uvreda za sve roditelje koji sjajno rade svoj posao.
Drugo, ovo jako dobro pokazuje kakav je vaš lični odnos prema poslu.
A treće, to što je vama smaranje, meni je nešto na šta se ložim. Strast. A taj trn u oku koji imate, taj kamenčić u cipeli koji vas žulja, te misli koje vas drže budnim noću, to nisam ja. To je spoznaja da vi vašu strast ne živite. Sa ili bez dece.