Od kada je počela da me zanima pozitivna psihologija i ideja o bezuslovnoj sreći, kupila sam najpopularnije knjige sa naslovima o samopomoći, upisala sam se na kurs meditacije, joge, a zatim i na onaj o čakrama. Potom sam kupila na sniženju paket od šest primeraka najpoznatijeg časopisa savremene psihologije u Italiji, kao i što sam instalirala mindfulness aplikaciju Sirenity. Ona je bila besplatna, prvih mesec dana.
Moja misija u potrazi za blagostanjem koje neće zavisiti od bilo kakvih spoljašnjih okolnosti, nastala je iznenada i sa ubeđenjem da kada dostignem taj svoj cilj, neće biti više problema. Moja prijateljica je takođe u tom periodu bila opsednuta srećom, pa mi je redovno slala pozitivne afirmacije na Instagramu, na desetine dnevno. Nisam još uvek stigla sve da ih pogledam.
Svakog dana sam na mejlu takođe dobijala razne ponude i pakete kurseva, knjiga i časopisa, sa neverovatnim popustima, za koje sam tada mislila da će mi sigurno brzo pomoći u rešavanju tog mog problema.
Sabotaža sreće
Kada je prošlo određeno vreme u kojem sam se trudila da pročitam što pre svu literaturu koju sam nabavila, pratim sve kurseve koje sam upisala, redovno vežbam i koncentrisano dišem u vreme koje sam odredila za meditaciju, počelo je da mi nedostaje vremena za sve ono što sam radila pre nego što sam otkrila industriju sreće. Bila sam jako disciplinovana, i kao što sam i sve zadatke do tada obavljala, se preduslovom “moram”, na isti način sam pristupila svojoj misiji u potrazi za srećom.
Međutim, vremena je bilo sve manje, moja koncentracija je sve više opadala, te sam počela da se osećam anksiozno i sve depresivnije, jer nije bilo rezultata kakve sam očekivala. Onda sam jednog dana slučajno pročitala intervju poznatog španskog psihologa Edgara Cabanasa u kojem kaže da što se čovek više trudi da bude srećan, to on sve više i sabotira sreću. Tada sam konačno odustala od ideje da moram po svaku cenu da se osećam dobro.
Potraga za srećom – životni cilj ili zamka?
U savremenoj ideji o blagostanju i sreći, uloga društvenih okolnosti se naprosto minimalizuje. Često ćete naići na tekstove da je sve u našoj glavi i da ono što čini život oko nas: koliko zarađujemo, kojoj društvenoj klasi pripadamo, koji su to kulturni obrasci koje sledimo, da li imamo podršku porodice ili ne, da sve to nema nikakve veze sa tim da li ćemo biti dobro ili ne.
Popularan mit, koji nema naučnu osnovu, govori o tome da ova prijatna emocija zavisi pre svega od naših gena, zatim od naše volje, pa tek onda od okolnosti u kojima se nalazimo. Jedan od najvećih problema u vezi sa njenim diskursom, pre svega o aspektu sreće kao izboru, jeste to što je ona postala opsesija. Maltene smo postali zavisni od silnih obećanja određenih gurua, koučeva i literature koje nam prodaju tezu, da je sve stvar izbora.
U svojoj knjizi Srećokratija: Kako nauka i industrija sreće kontrolišu naše živote, psiholog Canabas objašnjava kako nas opsednutost vlastitom srećom dovodi u zamku da postanemo zavisni od proizvoda u kojima se navodno krije ključ uspeha. A kako bi izašli iz tog vrtloga, kako tvrdi ovaj autor, potrebno je imati samosvest o okolnostima i svetu oko nas od kojih itekako zavisi pojedinčevo blagostanje.
Hepihondri i stigmatizacija negativnih emocija
Kao što hipohondri imaju užasan strah da se ne razbole, tako i sve osobe koje smatraju da uvek moraju da se osećaju dobro, u savremenom leksikonu takozvani hepihondri, plaše se onih emocija, poput tuge ili ljutnje, koje itekako imaju svoje pozitivne strane.
U trenutku kada sam shvatila da tuga, iako nije prijatna, jeste normalna reakcija na određeni događaj i da nije nešto od čega treba bežati, već je treba prihvatiti, tada sam i razumela da je potraga za srećom, zapravo beskonačan proces. Tako da sam umesto svih ponuđenih rešenja koje sam na početku oberučke zgrabila, kako bi se što pre osećala uvek dobro, odlučila ipak da nastavim samo sa meditacijom uz koju sam radila i jogu.
Bilo mi je potrebno više od mesec dana da se zaista koncentrišem i tri minuta razmišljam samo o svom disanju i ni o čemu drugom. Pravilno disanje mi je pomoglo da postanem smirenija, a vežbe joge su me naučile da pomerim svoje granice. Onda sam prestala da razmišljam o tome šta moram, već sam pustila da se stvari dogode, onako kako je najbolje za mene.
Industrija sreće
Magazin Time je 2014. godine objavio na naslovnici mladu plavu ženu kako meditira, sa naslovom: „The mindful revolution“. U tom članku opisana je tipična aktivnost na standardnim mindfulness kursevima: jedenje grožđa veoma sporo. Sposobnost da se nekoliko minuta fokusirate na jedan grozd nije sitnica, a ta veština, kako je tada objasnio autor tekst, jeste ključ uspeha u 21. veku.
Literatura o samopomoći i koučevi sreće pojavili su se pedesetih i šezdesetih godina u Sjedinjenim Američkim Državama. U Evropi su postali popularni početkom 2000. godine i od tada su u stalnom porastu.
Industrija sreće danas vredi više od četiri milijarde dolara. Samo na Amazonu u ponudi je više od 60.000 knjiga koje se bave temom mindfulnessa. U tradicionalnoj hinduističkoj filozofiji, samoosvešćivanje je proces koji traje čitav život. U zapadnom kapitalističkom društvu, mindfulnes ili samosvest, vremenom je postao proizvod koji je sveden na tehniku za skoro svaku praktičnu svrhu.
Svakako, stoji teza da to kako se osećamo zavisi umnogome od toga kakve su nam misli, ali uverenje da je potrebno samo da odlučimo da budemo srećni i samim tim nas čeka bolji i ispunjeniji život, barem u mom slučaju nije urodilo plodom.