“Ovo je najlepše mesto na svetu”, tiho je rekla Asel, mlada mama jedne devojčice. “Samo zbog jezera”.
Issyk-Kul, najveće jezero u Kirgistanu, a drugo po veličini u svetu, oslonjeno je na Tian Shan planine, čiji snežni vrhovi ljube nebo. Lokalci ovo jezero nazivaju plavim biserom i ponosom Kirgistana. Issyk-Kul jedno je od retkih drevnih jezera na svetu, za koje se procenjuje da je staro 25 miliona godina.
Asel je radila u Dubaiju, no potpuno je promenila svoj život, odlučivši da se vrati kući.
“Zadovoljna sam, donela sam pravu odluku.”
Preduzimljiva, sa dobrim znanjem engleskog jezika, Asel je uplovila u vode turizma. Nekoliko soba u kući u kojoj živi sa porodicom supruga preuredila je za izdavanje.
“Naše jezero privlači veliki broj gostiju. Svi žele da plivaju u jezeru koje nikad nije bilo zaleđeno.”
Čista voda, ali nije za piće
Issyk-Kul u prevodu znači “toplo jezero”. Prosečna temperatura vode tokom letnje sezone je oko 20 stepeni, a zimi jezero nije zaleđeno zbog prisustva soli u vodi. Procenjuje se da je salinitet jezera oko 0,6 posto. Ima čistu vodu, ali zbog visokog sadržaja minerala nije za piće.
UNICEF navodi da je Kirgistan je jedna od klimatski najranjivijih zemalja u regionu, jer je zavisnost poljoprivrede i energetskog sektora od otopljene glacijalne vode velika. Biser Tian Shena, Issyk-Kul je u opasnosti. Vodostaj jezera opada, a topljenje glečera je identifikovano kao glavni uzrok.
Površina koju zauzimaju glečeri smanjila se za 20 posto i postoji zabrinutost da bi glečeri u zemlji mogli nestati do 2100. godine. Kao akumulatori vlage, glečeri služe da se koncentrisani sneg i led tokom toplog perioda oslobađaju kao otopljena voda.
Ova uloga glečera sada je sve važnija, zbog sve češćih suša i nestašice vode u regionu. Issyk-Kul bi moglo da potone za dva do tri metra prema nekim najavama, a tada bi usledile teške posledice po divlje životinje na tom području. Zbog kombinacije okruženja koja uključuje vodu, plaže, stepe, termalne izvore, planine i večite ledene zone, region koji ima naviše snežnih vrhova u Kirgistanu ima nemerljiv značaj za ekosistem.
Poljoprivreda uzima oko 40 posto ukupne zaposlenosti i najveći broj siromašnih ove zemlje radi na poljima. Međutim, veliki procenat poljoprivrednog zemljišta je degradiran, a preko 85 posto zemljišta je izloženo eroziji, što predstavlja ozbiljnu pretnju po poljoprivrednu proizvodnju, a time i bezbednost hrane. Ključna pitanja u borbi protiv siromaštva i za zaštitu životne sredine uključuju i pitanja o degradaciji zemljišta i dezertifikaciji zemlje, koja umnogome doprinosi povećanju nivoa siromaštva i ugroženosti, pogotovu ruralnog stanovništva.
Žene na selu u nepovoljnijem položaju
Asel ima malu baštu, koju obrađuje manuelno.
„Pravim džemove, puter i kajmak…, samo za nas i goste. Ima mnogo posla, nije lako, pogotovu ako imaš decu.“
Pitanja siromaštva i životne sredine imaju eksplicitnu rodnu dimenziju pošto su žene na selu u nepovoljnijem položaju delom zbog svog ograničenog pristupa ekonomskim resursima.
Asel je privilegovana, jer je obrazovana. Zbog tradicionalnih stereotipa, čak i kao glave domaćinstva, manje je verovatno da će žena posedovati zemlju i imovinu.
Kirgistan je priznao problem globalnih klimatskih promena i procenjuje se da je energetski sektor zemlje odgovoran za emisije približno dve trećine ukupnog ugljen-dioksida. Glavni izvori toksičnog otpada u vodosnabdevanju su kombinat za iskopavanje žive, ležište jalovine i rudnici antimona i uranijuma Kadji Sai, koji je prestao da se vadi polovinom 20. veka, ali nastavlja da izbacuje toksične materijale u Issyk-Kul.
Oslabljena ekonomija
Vlada Kirgistana je u junu ove godine predložila da se međunarodnim investitorima omogući da koriste rudnike metala i zlata, kako bi na taj način obezbedili dodatni prihod oslabljenoj ekonomiji zemlje, ali naučnici su upozorili da bi to moglo da ima nesagladive posledice, pogotovu ako se ne preduzmu mere za zaštitu glečera, krhkih padina i čitavog ekosistema.
Iako Kirgistan ima obilje vode, njegovo snabdevanje vodom je određeno postsovjetskim sporazumom o podeli između pet centralnoazijskih republika, ali lokalni sporovi oko vode neretko izazivaju nemire i veliki broj žrtava, jer bez sistema održavanja, pogotovu nakon raspada Sovjetskog saveza, njihovo nasleđe ostaje upitno. Distributivna infrastruktura je stara i loše održavana, te se mnogo vode gubi tokom navodnjavanja.
Predsednik Kirgistana Sadir Japarov na COP 26, velikom globalnom samitu o klimi održanom prošle godine, kao jedini lider iz Centralne Azije koji je prisustvovao događaju, dao je izjavu o topljenju glečera, pozivajući svetske lidere na akciju za njihovo spasavanje u centralnoj Aziji.
Karim-Aly Kassam, profesor sa Univerziteta Cornell, dugo je istraživao koncept načina na koji ljudi učestvuju u procesu menjanju klime. On piše da su mnoge ljudske zajednice razvile jedinstvene i pouzdane sisteme za prepoznavanje i reagovanje na klimatske varijabilnosti.
Međutim, zbog kolonizacije i industrijalizacije, znanje iz ekoloških kalendara lokalnih zajednica, kako tvrdi profesor, postaje gotovo neupotrebljivo. Profesor navodi na grčku reč oikos, koja je u koren ekologije i ekonomije, no često se usko prevodi kao „domaćinstvo“, iako je ideja „staništa“ ili „domovine“ potpuniji prikaz.
Profesor Kassam navodi da strateški regioni srednje Azije nastavljaju da budu deo „velike igre“ za izvlačenje vrednih obnovljivih i neobnovljivih resursa zarad ekonomske dobiti, dok se zaštita životne sredine i ljudska prava ignorišu, te je zaključak da nešto bez očigledne funkcionalne svrhe, ili bez ekonomske, mora biti besmisleno. A to ne može biti dalje od istine.
Industrijsko društvo, kako ga je opisao Max Weber, postalo je svet bez bogova. Ekologija, svest, povezanost sa staništem i poštovanje istog pokreće čoveka odvajkada, i tako bi trebalo da ostane.