Miladin Životić je bio vrlo retka intelektualna pojava, retka pojava istinskog intelektualca u našoj sredini, rekao mi je profesor Žarko Korać, blizak prijatelj pokojnog profesora Filozofskog fakulteta, jednog od utemeljivača Korčulanske škole i Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca.
Korać kaže da je Životić „sa ogromnom uverenošću“ bio protivnik rata i borac za ljudska prava na prostoru bivše Jugoslavije. To je, kaže Korać, imalo veliki ličnu cenu za njega – ušao je u lični konflikt sa svojim najbližim saradnicima sa kojima je izbačen sa Filozofskog fakulteta.
„Njegov ‘Beogradski krug’ ostao je jedno od najvažnijih punktova u borbi protiv mraka politike Slobodana Miloševića i veliku energiju je ulagao da to održi. Ljudi kao Miladin Životić su, nažalost, retki u našoj sredini i on je sve to uradio bez ikakve materijalne i bilo koje druge koristi za sebe“, rekao je Korać koji je nebrojeno puta za Životića tvrdio da je do smrti bio borac za očuvanje Bosne i Hercegovine i njene multietničnosti.
Zbog Praxisa i podrške studentima udaljen sa Filozofskog fakulteta
Rođen je 1930. godine u Ripnju, pored Beograda. Studije filozofije završio je 1953. godine, a posle diplomiranja najpre je radio u srednjim školama u Beogradu i Prizrenu. Za asistenta na Katedri za filozofiju beogradskog Filozofskog fakulteta izabran je 1957. godine. Doktorsku disertaciju „Teorija saznanja u filozofiji pragmatizma“ odbranio je 1962. na Filozofskom fakultetu gde je predavao savremenu filozofiju i aksiologiju. U Sjedinjenim Američkim Državama proveo je akademsku godinu 1960/61. kao stipendista Fordove fondacije, a deset godina kasnije i dve godine u okviru programa American Council of Learned Societies. Dva puta je biran za predsednika Filozofskog društva Srbije.
Kao član Saveta časopisa Praxis bio je među osnivačima Korčulanske letnje škole (1963-1974), ali (posebno) zbog podrške studentskom buntu juna 1968. godine došao je pod udar režima. Sa fakulteta je uklonjen 1975. godine zajedno sa još šest profesora – Zagorkom Golubović, Mihailom Markovićem, Ljubomirom Tadićem, Svetozarom Stojanovićem, Trivom Inđićem i Nebojšom Popovim.
Na Filozofski fakultet se vratio 1987, posle šestogodišnjeg rada u novoosnovanom Centru za filozofiju i društvenu teoriju. Preuzeo je predmet koji je i ranije predavao – savremenu filozofiju. Životić je s početka rata na prostoru bivše Jugoslavije bio među najoštrijim kritičarima nacionalizma i ratne politike tadašnjeg srpskog režima i ključna figura antiratnog pokreta. Zajedno sa saborcima iz Kruga (Filip David, Radomir Konstantinović, Nenad Prokić, Latinka Perović, Obrad Savić, Jelena Šantić, Aljoša Mimica, Mirko Tepavac, Bogdan Bogdanović, Ljubiša Rajić, Ivan Čolović, Borka Pavićević, Žarko Korać, Ljubinka Trgovčević, Biserka Rajčić, Mirjana Miočinović, Dragan Babić, Dubravka Marković, Vesna Krmpotić, Aleksandar Nenadović, Biljana Jovanović, Novak Pribićević, Gordana Logar, Lazar Stojanović, Laslo Vegel, Slobodan Inić, Dušan Makavejev, Miodrag Zupanc, Branko Kukić, Vesna Pešić, Živojin Kara-Pešić, Pavle Ugrinov…) odlučno se suprotstavljao ciljevima ratne politike vlasti u Beogradu, podržavajući žrtve rata u Sarajevu, Mostaru, Tuzli i drugim gradovima Bosne i Hercegovine.
Sarajevo – ključ za rješenje postjugoslovenskog prostora
Subotnje sesije Beogradskog kruga bile su veoma posećene. Stalnoj beogradskoj publici, u kojoj je sedeo veliki broj njegovih panelista, priključili su se antiratni aktivisti iz drugih delova bivše zajedničke zemlje, pretežno iz Bosne i Hercegovine. Zbog onoga za što su se zalagali i šta su govorili, oni su u njima videli donekle lek za ozdravljenje svojih duša, pogotovo u Životiću. Ispostaviće se, nažalost, da je to bio samo palijativ.
U Sarajevo je rado i često odlazio. Nekoliko puta glavni grad Bosne i Hercegovine pohodio je izlažući uz napore koji nisu bili preporučljivi kako za njegovu životnu dob, tako i za zdravstveno stanje. Ali nije se smirivao.
Prolazio je i kroz tunel, pokušavajući da koliko-toliko popravi pokidane veze među bosanskim narodima. Bio je ubeđen da se u Sarajevu rešava “sudbinsko pitanje postjugoslovenskog prostora” i uporno zagovarao da je i dalje moguć (i jedino rešenje) zajednički život svih bosanskohercegovačkih građana. Ne jedni pored drugih nego – zajedno.
Zbog toga je bio stalna meta Miloševićevih sluganskih medija, koji su Beogradski krug, Centar za antiratnu akciju, Građanski savez Srbije, Republiku, Borbu i kasnije Našu Borbu svrstavali u strane plaćenike i izdajnike.
Od Lončara do Cerika po snijegu u mokasinama
Tokom rata zajedno smo pretabanali dobar deo Bosne. Jednom prilikom smo krenuli za Sarajevo, ali preko Tuzle, gde smo kanili svratiti do tamošnjeg Foruma građana i Vehida Šehića, naravno i do Selima Bešlagića. Rana jesen. S nama je i Tamara Pupovac iz Radija B92.
Miladin je na put krenuo u plitkim cipelama. Kasnili smo na autobus i sve do Cerika, valjda 18 kilometara prepešačili. Na asfaltu snega do dva centimetra, ali neprestano pada hladna kiša. Profesoru su se brzo smočile noge. Traži novine, brine za Tamaru. Držao bi se za mene, izuo čarape, ocedio ih i tako “suve” ponovo navukao u mokasine koje sam mu iznutra „đonio“ debelim slojem novina. I tako nekoliko puta do Cerika.
“Mogao si”, govorio sam mu, “da sediš u Beogradu, čitaš Politiku i Večernje Novosti i gledaš Slobin ‘Dnevnik’. Što ti treba da se smrzavaš po bosanskim vrletima… Ličiš mi na Ernesta Hemingwaya koji je ostavio svoje udobne američke odaje i otišao u Evropu da piše o ratu”.
“Ne”, kaže, “ti više podsećaš na Hemingwaya, pišeš reportaže, još da se propiješ i počneš da loviš… Da, mogao sam da sedim u Beogradu, ali ne bih čitao novine koje pominješ i slabo bih gledao RTS. Ali, ne bih mirno spavao da ne obiđem ljude u Tuzli, Sarajevu, Mostaru”.
Slučaj Mali Zvornik
Životiću ništa nije bilo teško kada je Bosna bila u pitanju. Jednom je put Tuzle i Sarajeva sve do Mostara krenula (nacionalno) šarolika ekipa. Evo nekih imena: penzionisani Titov general Veljko Miladinović, Sead Hadžović, Josip Rukavina, Radomir Konstantinović i Slaviša Numić, beogradski dopisnik Radio Sarajeva (otac Selim). Iz Beča je trebalo da nam se u Sarajevu pridruži Bogdan Bogdanović (ujak Ivana Đurića), ali su nas nekoliko puta policajci s druge obale Drine vraćali na srbijansku stranu. Razlog: “nacionalna smeša”.
Posle trećeg neuspelog pokušaja (nekoliko sati smo čekali da se smena zameni) da se odmah iza punkta dočepamo kombija OSCE-a, otišao sam kod glavnog karažićevca i rekao mu da ću dići frku u novinama, lažući ga da poznajem neke njuške iz vrha vlasti.
“Idi po njih i pustiću vas”, rekao je.
Malo je gledao lične karte, nije mu jasno kako je Selim Numić sinu dao ime Slaviša, ali je potom ispao još jedan problem. Iz Bijeljine su nam se tu pridružili Saša Pazarac i Dušan Kondor, kojeg je policajac pitao: “Kakvo ti je ovo prezime Kondor?”
“A kakva su ti Đogo, Nogo, Buha, Toholj, Kapor…”, izređao je Dušan još nekoliko prezimena bez -ić.
“Idite mi s očiju”, reče oznojeni i duboko raskopčani karadžićevac.
Život u vatri i zanosu
Oni koji su ga bolje poznavali mislili su da je živeo i “preko mere”. Valjda je trebalo da presvisne i ranije. Posle svega, ono što je radio trebalo bi da čini čast Srbiji i Beogradu i trajno osvetljava njegov oreol. Ali nije tako. Ostao je jedino u srcima mnogih Bosanaca i Hercegovaca, beogradskih antiratnih aktivista, posebno Lule Mikijelj (Sarajke po rođenju) i onih poštovalaca koji nisu imali petlju da kažu ono što je on hteo i smeo.
Radomir Konstantinović je bio od onih koji su mu se iskreno divili. Govorio je da je živeo kao u ognju, uvek pod “upalom” i sa zanosom kojim smo se “opijali i hranili”. Nagovarao ga je da “potegne ručnu”, smiri se, napiše knjigu koja bi novim naraštajima objasnila ne samo progon praksisovaca nego i razlaz prognanika jer su se trojica (Marković, Tadić i Stojanović) priklonili nacionalističkoj (Miloševićevoj) kamarili, služeći najgori (mada ga je sadašnji pri/e/stigao) režim u srpskoj istoriji.
Grupa njegovih poštovalaca otišla je u nedelju na njegov grob u Aleji velikana na Novom groblju, položila cveće i rekla kako je brzo prošlo četvrt veka.
Do sledeće obljetnice, dok brzo sve padne u zaborav.