Udruženjje stranih novinara u Italiji “Stampa Estera” uskoro će da proslavi 110 godina postojanja. Tim povodom, nekolicina kolega iz Rima, stranih dopisnika, dosetila se da bi mogli da organizujemo doručak ili večeru sa italijanskim premijerom Mariom Draghijem.
Događaj, poput one tradicionalne večere u Beloj kući, kada se predsednik sastaje sa američkom štampom, da zbiju po koju šalu na račun mnogobrojnih problema te države.
Doručak je ubrzo otpao kao opcija, jer večera je ipak događaj kojem Italijani pridaju veću važnost, u svoj njegovoj eleganciji kao takvog i gde najbolje do izražaja dolaze kulinarski specijaliteti ove zemlje.
Pripreme su trajale dugo, a kako Italija ipak nije Amerika, sve više je bilo očigledno da večera sa premijerom Mario Draghijem neće biti tako slična onoj sa predsednikom Joe Bidenom. Međutim, kako bi dotična večera sa predsednikom italijanske vlade ostala u nekoj vezi sa onom tradicionalnom sa predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, kao lokacija izabrana je poznata Vila Aurelia iz 17. veka.
Za svoje potrebe i kao letnju rezidenciju, ovu veličanstvenu građevinu izgradio je Alessandro Farnese, u to vreme i još ne znajući, budući papa Paolo III. Neko bi se zapitao, kakve sada veze ima Papin nekadašnji letnjikovac sa večerom u Beloj kući. Pa ima, pošto je ta njegova, nazovimo je skromna vikednica od više hiljada kvadratnih metara, danas kulturni centar Američke ambasade u Rimu. U njemu se organizuju razni kulturni, značajni i svečani događaji, kao i svadbe poznatih ličnosti.
Crveni tepih pod morskim borovima
Ništa nije bilo prepušteno slučaju. Konobari odeveni u belo i sa belim rukavicama, nudili su nam za dobrodošlicu neko od najboljih penušavih italijanskih vina. Oni koji su bili odeveni u crno i bez rukavica, ponudili su nešto da se pojede, što bi se reklo “sa prsta”. Od kapije Vile Aurelie pa do dvorišta koji se u ovom kontekstu nazvao “centralni trg”, prostirao se crveni tepih.
Prohodali smo svi istim, dok su nas ovoga puta, italijanski repoteri i novinari fotografisali. Neko bi pomislio, da je crveni tepih, možda i previše za takav jedan događaj. Međutim, Italijani vole crvene tepihe, te ga stavljaju svuda. Ispred svojih luksuznih radnji, butika, hotela, pa čak i ispred ulaza u pojedine stambene zgrade. Posebno ga prostiru u vreme božičnih ili drugih značajnih praznika. Zašto ga onda ne bi prostrli i za premijera Italije, te sve nas, ukupno više od sto inostranih dopisnika koliko nas je te večeri bilo.
Sve je išlo po protokolu. Iako još uvek nije bio sumrak i temperatura je bila poprilično visoka, debeli hlad pod visokim morskim borovima, spasio nas je svih onih mogućih letnjih neprijatnosti.
Bolje srce bankara, nego mladog sportiste
Premijer Draghi najavio je svoj dolazak u tačno dogovoreno vreme. Organizatori su se nekako prećutno bojali da možda ne zakasni, zbog krize koja ovih dana drma italijanski parlament. No, Draghi nije samo premijer, već nekadašnji bankar i menadžer, pravila itekako poštuje, kako su nam rekli njegovi asistenti. Stigao je tačno na vreme i zabava je mogla da počne.
Svako od nas zauzeo je neki od stolova koji su nosili nazive znamenetih italijanskih ličnosti ili svetaca. Sela sam za okrugli sto posvećen Francescu d’Asisisju, zapravo Franji Asiškom, utemeljitelju franjevačkoog reda. Sa mnom su sele još drugih devet žena novinarki. Sticajem okolnosti, logoritam koji su organizatori događaja koristili za raspored sedenja, odredio je da za Franjinim stolom, sede sve žene. Bio je to jedini ženski sto, koje su ostale kolege rado posećivali tokom večeri.
Kada je Esma Cakir, predsednica našeg udruženja koji broji više od 500 dopisnika iz celog sveta i predstavlja jedno od najvećih udruženja takvog tipa, pozdravila italijanskog premijera, predsednik, kako se u Italiji oslovljava svaki premijer vlade, preuzeo je mikrofon, kako bi ispričao koju šalu.
Jedna od njih je bila o nekom čoveku koji je čekao na transplataciju srca. Kada je konačno pred njim bio izbor, između srca nekog starog bankara i srca mladog sportiste, čovek se ipak odlučio za ovo prvo. Draghi, i sam bankar i ekonomista po profesiji rekao je: “Srce bankara je ipak manje istrošeno”. Počevši sa ovom, zatim sličnim manje više smešnim, mada i ne, šalama na svoj račun, italijanski premijer je potom prešao na ozbiljnije teme, govoreći o uspesima svoje vlade, koja je ne tako davno napunila tek godinu dana.
U proseku, poslednju deceniju, stabilna vlast u italijanskom parlamentu, retko da je premašila dve godine, pa je manja više ovakva kriza bila i očekivana. Ako se prisetimo, početkom godine, usred najgoreg talasa pandemije, pala je i vlast tadašnjeg premijera Giuseppe Contea, tako da ništa tu nije čudno.
Tradicionalna večera i sljedeće godine
Iako nije bio deo programa, dok je premijer nizao uspeh za uspehom svoje koalicije pred raspadom, od borbe sa pandemijom korone virusa, do prevazilaženja teškoća izazvana ratom u Ukrajini, mene je bunila nekolicina čaša za vino i pribor za jelo koji sam imala pred sobom. Posebno je naglasio da Italija sada zavisi od ruskog gasa samo 25 odsto, a ja nisam bila najsigurnija, šta od pribora i kada da upotrebim.
Posmatrala sam svoje iskusnije kolege, ali sam ipak zamenila jednu od viljuški sa kojom sam trebala da jedem kolač, a ne raviole. Italijani jako drže do bontona u kuhinji, što i sama poštujem. Međutim, jedinstvene su prilike kada se pred vama nađe nekoliko viljuški, kašika i noževa, za koje treba da se zna kako i za koje jelo se upotrebljavaju.
Jedinstvena je i prilika večerati u društvu italijanskog premijera koji je završavajući svoj govor rekao da je ovo bila prva takva večera sa predsednikom Italijanske vlade, naglasivši da će se i sam založiti da ovakav događaj postane tradicionalan.
Našalio se još i na račun nas novinara, rekavši da uz jutarnji kapućino ili večernji aperitiv, u nekom poznatom baru, nedaleko od fontane Trevi u Rimu, gde se i nalazi sedište Udruženja stranih novinara, jako je teško biti dopisnik iz Italije. Ali, mora neko i to da radi.
Srdačno nas je pozdravio, završio svoju večeru, a zatim otišao sledeći svoje mnogobrojne obaveze. Moj kolega, nemački dopisnik Gustav Hofer, za kraj pozdravio je našeg gosta, rekavši uz malo ironije, da se nada da ova neće biti poslednja večera sa njim.
Mario Draghi je dan posle večere sa stranim novinarima u Italiji, podneo ostavku na mesto premijera. Nije u pitanju nikakva karma, već puno posla za nas novinare i još jedna, sad već tradicionalna, kriza u italijanskom parlamentu.