U roditeljskoj Viber grupi odlučeno je – deca će ići na ekskurziju u severnu Italiju, po prvi put u srednjoj školi, zbog korone, i to u poslednjoj školskoj godini. Brucošijadu i potom apsolventsku ekskurziju najmlađem članu porodice, srećom neće organizovati, preporučiti ili predložiti Ministarstvo prosvete ili nauke Srbije. Planira studije van Srbije… opet srećom.
Uz, očigledno, puno sreće, mlađa ćerka neće biti u prilici da obilazi mesta stradanja u Srbiji, regionu i inostranstvu po ideji Muzeja žrtava genocida (samo srpskih), a u organizaciji Ministarstva prosvete. Kako su obe kćerke više zainteresovane za društvene nauke, moja roditeljska ocena je da su potpuno i jasno informisane i o Jasenovcu i o ostalim mestima stradanja. Učile su u školi i pričali smo u kući.
Za razliku od većine školskih drugarica i drugova, mislim da su dovoljno informisane i o mestima stradanja koja nisu u planu Muzeja genocida (samo srpskih). Tata im je pričao gde je bio i šta je snimao. Čitale su i ranije blogove. Čitale su i mene kad se vratim sa takvih snimanja.
Čitale su kako je jedna mala bela kost uticala na tatu, kako su uticale ruže na kesama. Po jedna na crnoj kesi, ne većoj od obične crne kese. Kese sa malim i malo većim belim kostima.
Djeca znaju dovoljno o mjestima stradanja
Znaju da je ta bela kost koju je tata zumirao u rupi kod mesta Rudnica u blizini prelaza/granice na Jarinju, deo skeleta nekog kosovskog Albanca. Znaju da je tata i desetak godina ranije bio na tom istom mestu, hodao iznad mesta na kojem su pronađene te bele kosti, izveštavao sa protesta čiji je cilj bio povratak proteranih i raseljenih Srba na Kosovo.
Znaju i da su se slični protesti dešavali i kasnije uz granicu sa Kosovom i da su se na njima čuli i povici „Idemo na Kosovo“, ali i malo tiša pitanja: „A šta ako nas puste da uđemo na Kosovo?!”
Ono što ne znaju, a ne znam ni ja i najtužnije ni porodice žrtava, gde su ostali delovi, gde se još nalaze te male bele kosti i ko ih je premeštao u sekundarnu ili tercijarnu grobnicu.
Znaju i da su kosti pronađene i na Kiževaku dvadesetak kilometara dalje od Rudnice, ali i da u rudniku Štavalj nisu pronađene nikakve kosti. Albanci sa Kosova bi rekli – još uvek nisu.
O hladnjači u Dunavu o Batajnici su čule posredno. O logorima za Hrvate u Nišu su čitale u tekstu koje su zajedno pisali tata i koleginica iz Zagreba. Znaju da je u Nišu na delu groblja gde im je sahranjen deka, pronađeno telo Petra Mesića sa hrvatskog spiska nestalih osoba koji je bio u niškom logoru za Hrvate.
Za prve godine punoletstva znaju sasvim dovoljno.
Priča o Jasenovcu umjesto priče o ukrajinskom avionu
Dovoljno su i pametne da prepoznaju i selektivnu kulturu sećanja koju pokušava da stvori Muzej genocida (samo srpskih) i Ministarstvo prosvete u našem društvu.
„Obilaskom Jasenovca, ali i svih drugih lokaliteta posvećenih sećanju na žrtve ratova, učenici bi upotpunili i produbili svoja znanja o ustaškim i drugim zločinima nad nedužnim civilnim žrtvama i njihovom stradanju. Važno je da to učinimo zbog budućih generacija“, poručio je ministar prosvete koji dolazi iz partije pokojnog Slobodana Miloševića. Istog onog koji je bio na (apsolutnoj) vlasti kada su se one bele kosti premeštale po Srbiji.
Verujem da im neće biti teško da prepoznaju vezu između iznenadne bezuspešne ideje predsednika Srbije Aleksandra Vučića da poseti Jasenovac, ideje Muzeja genocida (samo srpskih) da ako ne može Vučić, Jasenovac posećuju učenici i padu ukrajinskog aviona punog srpske municije usred Grčke.
Ako već nema kosti za premeštanje, može se premestiti fokus javnosti sa firme koja je organizovala prevoz municije ukrajinskim avionom, a koja je osnovana sa kapitalom manjim od evra, na Jasenovac. I tako najbesramnije manipulisati žrtvama.