Bethlehem, mesto Hristovog rođenja na Zapadnoj obali, nedaleko od Jerusalema, mesto gde palestinski hrišćani sa zebnjom i u strahu čekaju najradosniji praznik. Uz strah za svoju i bezbednost svojih porodica, mnogi restorani, hoteli i suvenirnice su zatvoreni i prazni, jer hodočasnika ove godine neće biti.
“Čitav moj život se promenio, ranije smo uvek smo svi uzbuđeni oko Božića, ovde su oduvek bile posebne proslave, pogotovu kad imaš decu. Tada se ceo doživljaj Božića promeni, to zaista postane najlepši deo godine za sve nas, jer proslavljamo zajedno, i sve je vezano za porodicu i prijatelje. Ove godine se molimo da bolji dani dođu”, kaže Mariam.
Čekali smo izlazak sunca…
“Vesti čitam na svom telefonu, jer ne želim da deca gledaju… scene koje vidim previše su strašne, i ne smem da dozvolim da budu izloženi tome. Pričala sam im o ratu, o bombardovanju… jer nekad čuju avione kako preleću. Mlađa ćerka je napunila pet, dok starija ima devet godina, i pre par dana je počela da plače… Kazala mi je da i one imaju pravo da proslave Božić, kao i svi drugi. Mi to ove godine nismo u prilici da uradimo, zbog trenutne situacije. One me pitaju zašto smo mi drugačiji od ostalih, a ja nemam odgovor na to pitanje.”
Mariam vodi decu na božićnu pijacu, gde je prošlih godina sve lepo bilo ukrašeno, hrišćanske zajednice organizovale najrazličitije aktivnosti. Zbog rata sve je otkazano. “Pokušvam na neki način da ih zainteresujem, kad se završe ispiti pravićemo porodična okupljanja, jer je to jedino dobro što nam je ostalo. Ali sve je ovo veoma tužno, svi se osećamo nesrećno… Prvi put kao majka prolazim kroz ovo iskustvo, no sećam se druge intifade veoma dobro. Bila sam dete, ali mi se svaka bomba, svaki pucanj urezao u sećanje. Čekali smo izlazak sunca, jer sam se nadala da će tada sve da prestane…”
Miriam kaže da sve to utiče na njih na svim novoima, emotivno, psihički, finansijski. “Mi ne možemo da živimo normalno dok gledamo kako naše sestre i braća stradaju u Gazi. Nepodnošljivo je, mi jedva da možemo da živimo normalno… osećamo i krivicu, koja nas jede, jer osećamo da ceo palestinski narod nosi breme, koje je sad bačeno na Gazu. A to je tako teško breme, čini se da je svaki dan najgori, a kad dođe naredni, vidiš da može i gore. Plašim se… moram da zaštitim svoju decu, auto parkiram tako da mogu da se brzo evakuišem u slučaju opasnosti, jer živim blizu kontrolnog punkta.”
‘Trošimo samo na ono što je osnovno’
Miriam je fotograf i uglavnom je radila u Jerusalemu ili oko grada. Sada su putevi blokirani, a posla nema. “Sve je poskupelo, te je stabilan prihod neophodan, da bi se obezbedilo sve ono što je neophodno. Trošimo samo na ono što je osnovno, na ono bez čega se ne može, a to je krov nad glavom i hrana.”
Ona kaže da svi osećaju strah, ali i razočaranost. “Pokušavam da izrazim osećanja kroz svoju umetnost… Kao majka imam odgovornost prema deci, i pokušavam da budem stabilna, ali neretko pokleknem, slomim se… I one su često plakale u poslednjih par dana, osećaju taj moj strah. Stalno se pitam želim li da moja deca odrastaju ovde, jer sam obećala sebi da neću da dozvolim da vide sve ono što sam ja morala da doživim.”
Peter je u sličnoj situaciji. “Emotivno je veoma stresno, situacija ovde na neki način zavisi od situacije u Gazi. Imam tri male devojčice i pogotovu sad, u vreme Božića, one se odvaže da postave neka pitanja, poput gde je nestao Božić… Pokušali smo da im objasnimo šta se dešava, da zbog rata ne možemo da se krećemo, ne možemo da putujemo, a ponekad čuju rakete kako proleću… Molimo se svakog dana zajedno.”
‘Ne zaboravi da je ovo Bethlehem’
“Mi se suočavamo sa kolektivnom kaznom, putevi su blokirani, postoje kontrolni punktovi, te ume da bude izazov ukoliko treba da odete u Ramallah, Jericho, bilo gde. Vodimo računa o sadržaju koji objavljujemo na socijalnim medijima, jer se neki tekst, fotografija podrške ljudima iz Gaze, može shvatiti kao podrška Hamasu”, kaže Peter.
“Suočavamo se i sa velikom ekonomskom krizom, jer zatvaranje kontrolnog punkta znači i nemogućnost odlaska na posao, a onda nema plate. Moja porodica je u Ramallahu, i od kad je rat u Gazi počeo, uspeo sam samo jednom da ih posetim. No, tada nisam imao neprijatnosti na prilikom prelaska punkta.”
Ovo je sezona za sve ljude u Bethlehemu, ali budući da je sve blokirano, turista nema i neizvesno je kada će ih biti. “Ne zaboravi da je ovo Bethlehem”, kaže Peter “i da ovde Božić traje duže nego na drugim mestima. Nemamo ništa… Dogovoreno je da nema proslave ove godine, i sve dok naša braća i sestre u Gazi gube živote. Ovo je momenat koji je prepun bola i tuge, jer ako pogledamo svetske medije vidimo da se bore da prikazu koja je strana u pravu, a zaboravljaju da ljudi zaista ginu…”
‘Svi mi mislimo da smo sljedeći’
Peter tvrdi da oko 80 posto ljudi u Bethlehemu zavisi od turizma. “Tu su hoteli, vodiči, suvenirnice, a sad nema prihoda, od oktobra nema nikakvog prihoda! Ture su otkazane do februara naredne godine, za sada, ali nismo sigurni da će biti mogućnosti da se radi za Uskrs. S druge strane, na veliku sreću, ovo je društvo, kao i vaše, koje se oduvek oslanjalo na porodicu, te nekako se nadam da ćemo uspeti. To mi daje nadu.”
Peter tvrdi da svako ko je imao nešto ušteđevine, to i čuva.
“Ovakva situacija je opasna, jer koliko dugo ovo može da traje? U nekom trenutku može da eksplodira… Svi mi ovde mislimo da smo sledeći… Svet gleda sva dešavanja u Gazi, i mi znamo da dobijamo na podršku od mnogih ljudi u svetu, ali koliko je to promenilo situaciju do sada? Nije promenilo. I to je toliko zastrašujuće, jer verujemo da će sve isto dogoditi sutra i ovde…”
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.