Postoji zemlja koja je prožeta slatkim mirisom tamjana i pričama o dugim karavanima preko nemirnih peščanih dina. Zemlja koja čuva legendu o lepoj Makedi, kraljici od Sabe, koja je Solomonu nosila darove iz Dhofara, južnog dela Omana, ostavljajući mirisni trag od Arabijskog poluostrva, ka rogu Afrike, sve do Vavilona i Indije.
“Imamo mi još legendi. Moja najdraža je o djinn devojci, to su nevidljiva bića koja obitavaju svuda oko nas, još pre dolaska islama u ove krajeve. Bila je veoma lepa, strastvena i smrtno se zaljubila, ali u čoveka”, priča Abdullah, naš vozač.
“Ova ljubav time je bila osuđena na propast, jer su prekršili pravila. Djinni su odlučili da je kazne, uprkos njenim iskrenim suzama. Odabrala je da primi kaznu i da postane drvo. Odabrala je da bude drvo ljubavi, kako mi još zovemo tamjan, da i danas pušta suze u obliku smole. One najiskrenije, najboljnije su bele boje, zanosno mirišu, i u njih je i danas, nakon hiljade godina utkana njena nesrećna ljubav prema voljenom, koja se čuva od zaborava paljenjem mirisnog tamjana.“
Tamjan cjenjeniji i od zlata, i od nafte
Vekovima pre crnog zlata, nafte koja je danas sinonim za bogatstvo regiona, tamjan je bio cenjen zbog svojih brojnih korisnih kvaliteta. U antičko doba smola sa drveta bosvelije cenila se više od zlata. Postoji više od deset vrsta drveća bosvelije, no jedna je bolja od drugih, a to je Bosvellia sacra, poreklom iz Omana. Značaj tamjana potiče od paganskih verskih rituala iz biblijskih vremena. Ova smola se koristila u tradicionalnoj medicini, a i danas se često pronalazi u receptima za oralnu upotrebu, i veruje se da ima pozitivne benefite na zdravlje.
“Drugu legendu sigurno znaš. Zvezda je vodila mudrace do Betlehema, gde je rođeno dete kome je dato ime Isus. Među darovima, uz zlato i smirnu, bio je i tamjan. Priča se da je zlato među darovima zapravo zlatni tamjan.”
Abdullah je nadahnuto pripovedao o dugim karavanima koji su koračali kroz tzv. praznu četvrt, deo velike arapske pustinje, gde su kako je kazao, samo najhrabriji mogli da se usude da krenu.
“Možda je tad bilo i vode, oaza sa visokim, vragolastim palmama. Zapalili bi vatru uveče, zamirisao bi i tamjan, da se umilostive bogovi, ali i da se taj lep miris zadrži na kosi i odeći. Nakon dugog hodanja, verujem da je to i bilo neophodno“, smejao se Abdullah.
A onda je glad za tamjanom oslabila. Pustinja je postala nemilosrdna, prekrivajući sve pređašnje tragove peskom. Poneko bi se usudio da traži ostatke davnih vremena, poput T. E. Lawrenca, poznatijeg kao Lorens od Arabije. On je, kažu, bio blizu pronalaska Ubara, koga je nazvao Atlantidom Arabije, pre svoje smrti 1935. godine.
Brodovi ‘dhow’
Ali je visok momak iz Sura, gradića na obali omanskog zaliva. Kaže da su ga vetrovi šibali od detinjstva.
“Volim vetar, podseća me na tatu. On je bio mornar.“
Ali radi u čuvenoj fabrici brodova u Suru. Brodovi po imenu dhow, prevozili su drvo, zlato i slonovaču iz istočne Afrike i sa Madagaskara, dok su iz Arabije i severne Afrike stizali tamjan, biseri i urme. Dhow je tradicionalna jedrilica sa jednim ili više jarbola, koji se koriste u regionu Crvenog mora i Indijskog okeana.
“To su bila ribarski ili trgovački brodovi, koji su se nekad uglavnom koristili za prevoz robova ili druge robe, duž obala Arabije i Afrike, ali i Indije, šireći uticaj Sultanata po regionu”.
„Tradicionalno na Zanzibaru su ovi brodovi bili pravljeni pomoću kokosovog vlakna, jer se tada verovalo da je ispod vode veliki magnet koji će privući eksere iz trupa broda. Tako bi svi mornari utonuli u smrt. Danas su brodovi obično od tikovine i lokalnog pustinjskog drveta, i grade se uglavnom po narudžbini, neretko tradicionalnim tehnikama. Nekada nisu ni postojali nacrti, sve se radilo iz glave”, kaže Ali.
“Jesi li čula za Sindbada moreplovca? Mi verujemo da je on bio iz Sura… ili bar da je posetio Sur. U Qalhatu si videla mauzolej Bibi Maryam. To je nekad bio čaroban grad, pun bazara i gostionica. Marco Polo napisao je da je baš u Qalhatu video jednu od najlepših džamija na svom putu”.
“Tata mi je pričao da su nekada davno zavisili od monsuna i upravljali se njima. Početkom godine monsun bi nosio brodove natovarene sušenom ribom i biserima južno od Arabije. Polovinom godine isti brodovi bi se vraćali nazad noseći slonovaču i zlato. Zamisli koliko su se kulture preplitale tada. Nikad nisam posetio Zanzibar, ali mi je tata pričao koliko Stone Town podeća na Oman. Ta masivna drvena vrata, bela boja zidova…”
Ali je objasnio da je za građenje jednog velikog broda potrebno i do tri godine da se završi, jer se pazi na svaki detalj.
“Većina brodova koje napravimo u ovoj fabrici koristi se za turizam.”
Tim Severin, britanski istraživač i istoričar, ovde je napravio svoj brod po imenu Sohar, identičnu repliku arapskog dhowa iz IX veka, s kojim je plovio od Sura do Indije i Kine. U svojoj knjizi The Sindbad Voyage napisao je: “Sada je oluja bila pravo ispred nas. Vrtlog vetra i pucanje konopca stvarali su pandemonijum zvuka, sirovu jezu.”
“Bili su to neustrašivi avanturisti”, uz osmeh zaključuje Ali.