Baš kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno zapenušio od oduševljenja kad je na Happy televiziji pričao o svom velikom elanu i volji, o bajci koja se pretvorila u stvarnost, o novim vizijama, o kulama i gradovima, ja sam uronila u knjigu Vremensko sklonište bugarskog pisca Georgija Gospodinova, koja je prošlog proleća dobila internacionalnu nagradu Booker.
Kao da se sa jednim delom sumnjičavog naroda svađa, predsednik je tvrdio da će Beograd dobiti “velelepnu železničku stanicu“, da će železnička pruga presecati aerodromske piste, da će fasade u svim srpskim gradovima biti obnovljene i osvetljene, da ćemo prvi u Evropi imati automobile koji voze bez vozača, da rastu plate i penzije, da će nacionalni stadion biti lepši od svih drugih u Evropi… i da će sve to i još nebrojeno drugih stvari biti gotovo do decembra 2026. godine, pred sam Expo.
Kad predsjednik ‘časti’ uvredama
Navikla sam na samohvalisavost predsednika, koji je očigledno uveren da će u toj budućnosti on i dalje biti glavni i jedini čovek koji se u Srbiji za nešto pita i koji u Srbiji nešto može da odluči. Navikla sam da on u svojim tiradama “potkači” i etiketira nekog pojedinca imenom i prezimenom. Jednog advokata iz čista mira nazvao je u usputnoj polurečenici “sitnim kriminalcem“, podsmehnuo se novinarki Danasa koja ga je uporedila sa šeikom, za jednog od naših diplomata veterana rekao je da mu je lično iz svog džepa plaćao večere u Briselu… Reagovala je Advokatska komora, dok su veterani iz diplomatske službe nemoćni, jer nemaju na raspolaganju nacionalne frekvencije.
Već se pravi lista za nove ambasadore. Da ne verujete da će izgleda na neka od nama najvažnijih mesta otići ljudi koji su optuživani za korupciju, lopovluk ili su tek obični diletanti, sa sumnjivim diplomama i bez znanja jezika.
Kako god, predsednikovo nerealno groteskno hvalisanje, koje su pojedini analitičari nazvali Potemkinova sela, mene su zaustavili na jednoj rečenici iz Vremenskog skloništa. “Dobijam gorušicu od svetle budućnosti“, rekao je mnogo godina pre pada Berlinskog zida, izvesni lik iz romana bugarskog pisca, popularnog i u Evropi i u Americi.
Ova dosetka izgovorena je pred kafanskim društvom u vreme socijalizma, u vremenu obeleženom retorikom o “svetloj budućnosti“, a ovaj lik nije imao nikakv odnos prema budućnosti, jer mu je ona delovala “nekako daleko“, “prazno“ i sumnjivo, terala ga da se tim bajkama o “novom svetu, novom poretku, novim ljudima“ sa ironijom podsmeva.
Koliko smo bili slobodniji i zapadniji od Bugarske
Dok je u Bugarskoj tadašnja stvarnost bila turobna, jugoslovenska je bila znatno svetlija i slobodnija, pa je jedan od junaka Vremenskog skloništa uspeo da iz Bugarske dobije neki posao u Istočnoj Nemačkoj, seo je u voz i sišao bez kofera na beogradskoj železničkoj stanici. Bila su to vrata za Zapad. I dotični se vinuo ka Evropi.
Dok se novi roman Georgija Gospodinova Vremensko sklonište ovenčava nagradama, a Bugarska je u Evropskoj uniji, beogradska železnička stanica, na koju je u potrazi za slobodnim životom lik iz knjige izašao, odavno više ne postoji.
Dugo nijednog pisca ili književnicu iz istočne Evrope nije zapadna publika tako dobro primila kao što je zavolela Gospodinova ili makedonsku književnicu Rumenu Bužarovsku. Oboje su umetnici koji su na svojoj koži okusili i socijalizam, i tranziciju, a bogami i gorke strane zapadne Evrope i Amerike.
Ali, kako to da je usred kapitalizma u jednoj od najeminentnijih građevina u prestonici nikla divlja deponija, umesto da u njoj putnici čekaju vozove? Glavna železnička stanica u Beogradu zatvorena je 2018. godine zbog izgradnje državnog projekta “Beograd na vodi”, glasi zvanično obaveštenje.
Kupci karata za metro koji ne postoji
Od nje je sada ostala samo ljuštura, a u unutrašnjost ove zgrade, iz koje su na put odlazili građani još od avgusta 1884. godine, zagađena je smećem. Na tom mestu, gde se nalazi jedno od najstarijih monumentalnih zdanja prestonice, ukrštale su se južni putevi sa prugom ka severu, putovanja sa istoka nastavljala su se ka zapadu.
I tako je to bilo sve dok na vlast nisu došli radikali Vojislava Šešelja, prerušeni u naprednjake, i dok Vučić nije odlučio da gradi “Beograd na vodi”, da najvrednije javno zemljište preda u bescenje privatnim investitorima, a da mi ne znamo ko su oni. I da ostanemo bez železničke, bez autobuske stanice, uskoro bez starog Savskog mosta i bez mnogih alternativnih scena koje su privlačile turiste iz celog sveta.
Elem, bilo bi besmisleno da se lik iz romana Gospodinova danas uputi u Beograd u potrazi za slobodom. Nova “velelepna stanica Prokop” se otvara tek 20. oktobra, tvrdi predsednik, ali i to otvaranje moglo bi da bude samo kamerni performans, jer je Prokop ista svita otvarala i pre sedam godina, što su zabeležile sve kamere.
Snimljeni su i kupci karata za metro koji su u autobusu 2018. godine bez stida glumili da su u beogradskom undergroundu. Aja Jung, direktorka Beogradskog festivala igre, ponosila se svojim kartama, bila je druga na Vučićevoj listi i postala odbornik u Skupštini Beograda. A metro ni danas nije počeo da se gradi.
Bolje je da je skupo nego jeftino
Takmičenje u besmislu ili u narativu koji će zamutiti mozak publici traje i zahuktava se. Među podanicima režima pre neki dan istakao se kolega i urednik iz Politike kad je gostovao na jednoj od televizija. Verovatno će biti nagrađen za svoju invenciju. Rekao je da je skupoća namirnica dobra za našu državu i građane, jer kad bi bilo jeftinije došle bi komšije iz regiona i sve pokupovale. Nastale bi nestašice. Ovako ima svega, pa ko ima para može da kupi.
O tome da je predsednik “zamolio Anu” (Brnabić, premijerku Srbije koja sa dugogodišnjom partnerkom i sinom živi u istopolnoj vezi u renoviranoj Jovankinoj, odnosno državnoj vili) da se ne donosi zakon o istopolnoj zajednici, jer on ne želi da ga potpiše, Vučić javno govori. I tvrdi da ona nije kriva, nego je kriv on, jer predstavlja Srbiju i “tradicionalne vrednosti”.
Obazirati se na činjenicu da je, bar formalno, na čelu Vlade Srbije od 2017. godine Ana Brnabić, koja je javno deklarisana LGBT osoba, nije moguće, ukoliko uključite razum. Jer, morali bi onda da odgovorite na logično pitanje: kako funkcionišu ta dva lika jedno drugom apsolutno odana ako predsednik ne dozvoljava premijerki kojoj je on poklonio puno poverenje da donese zakon koji njenu dugotrajnu sentimentalnu vezu stavlja u zakonske okvire. I oslobađa je komentara javnosti da drugim pripadnicima LGBT nije omogućeno da zajednički žive, zaštićeni pravnom regulativom.
Laž i obmana uplele su se, ne samo u Srbiji, u te takozvane tradicionalne vrednosti još odavno.
Jesam li ikada bila pametna?
Primetila sam i ranije da mi se više razum ne buni pred salvom bajkovitih slika kojom Vučić zasipa ovu jadnu Srbiju. Već da je reakcija baš, kao i onog lika u Vremenskom skloništu, ima fizičku, čak fiziološku dimenziju: gorušica, nagon za povraćanjem, grčevi u stomaku, glavobolja… stomak mi gori kao da je neko u njega nalio sirće. A razum? On je anesteziran.
Ponekad kritički samu sebe upitam da li sam ja uopšte pametna, da li je inteligencija u mojoj glavi, ili gde god, ikada postojala. Da li sam u stvari samo nezadovoljna, džangrizava pripadnica trećeg doba (život se broji do tri, kad dođeš do trećeg, eufemistički zlatnog doba, to znači da je kraj blizu), nesposobna da razumem današnje vreme. Ili sam ja teško bolesna, a oko mene su svi drugi zdravi? Ili je obrnuto.
Teši me Bugarin Gospodinov. On je, doduše, petnaestak godina mlađi od mene, ali njegovi junaci takodje pate od “futurofobije“. I van individualnih dijagnoza, govori narator u njegovom Vremenskom skloništu, “primećuje se tendencija ka kolektivnom strahu, odbijanje budućnosti“.
Jedna domaćica prestala je da kupuje kalendare za novu godinu, “nema snage, ni želje da uhvati vazduh“, kad izdahne, pita se ima li smisla da ponovo udahne. Posledica ovog sindroma su melanholija, ravnodušnost ili jako vezivanje za prošlost, kako to dijagnostikuje književnik. Opisuje akutnu fazu bolesti kad dolazi do iznenadnih priliva besmisla. A u sećanju, tamo gde pokušavaš da se setiš šta je bilo izvor radosti, “prazna su polja i rupe“.
Vračar kao vremensko sklonište
Ima jedan lek ovde, na Vračaru, gde ja živim, ali me je strah da ga razotkrijem. Bojim se dušmana koji su već više puta pokušali da unište džep tvrdokornog otpora, koji entre nous zovemo “vračarska republika“.
Neki od nas se okupljaju po određenim kafićima u manjim grupama od najviše pet osoba, nekad se pozivamo i na kućno druženje, ponekad subotom zajedno šetamo protiv nasilja ili se u tim šetnjama jedni sa drugim sretnemo. Mnogi su bili napolju, pa su se vratili.
Pamtimo svašta, šibao nas je život, a ređe milovao, svesni smo da nam prilike i godine ne idu u korist. Nekad se sretnemo na Kaleniću i jedni druge savetujemo, jer gajimo međusobno poverenje. Obaveštavamo se o lokalnim stvarima, paralelno pratimo sve delove sveta, ratovi nas brinu, klimatske promene takođe, epidemije i pandemije smo preživeli… Mnogim smo padovima nedodirljivih svedočili.
Nisu još svi vozovi otišli
Ostalo nam je pravo glasa. A nismo plašljivi, iako smo nekad bili oprezni. Pa… videćemo. Naučnici kažu da osobe sa većim kognitivnim rezervoarom sporije upadaju u totalnu demenciju. Eto,R nečemu je služila ta dobra škola i potonje čitanje i samoobrazovanje. Znaćemo za koje godine da glasamo. Nikako za devedesete. Ni za ove koji su nam uništili drugu deceniju 21. veka.
Pročitala sam u međuvremenu Gospodinova i shvatila koliko se osećaj besmisla omasovio. Koliko je nestašica budućnosti globalno narasla. Preostaje nam da sačuvamo ono što se spasti može na Vračaru. I to će biti teško, ali izvodljivo. Nisu još svi vozovi otišli.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.