Godina tek što je počela, a već su se izdvojile fotografije koje su slika i prilika ovog društva. Navešću ih onako kako sam ih otkrivala listajući kroz bespuća interneta. Na prvoj, stariji gospodin odeven u duksericu na kojoj je povelikim slovima ispisano ime predsednika Srbije posmatra sadržaj kontejnera. Naizgled nonšalantno, u stavu koji dobar deo nas ima kada uđe u butik i izgovori: Ništa, ništa samo gledam. Nije to rasejan čovek koji je greškom bacio ključeve od stana ili neku drugu važnu stvar u smeće, pa pogledom pretražuje. Ovo je čovek zagledan u ogledalo, u sopstveni odraz u tom kontejneru, odraz svih nas.
Ne vidimo mu lice, ali možemo da ga zamislimo, izboranog radom i životom namučenog. Zima je, on je u dukserici obučenoj preko nekoliko slojeva druge garderobe. Ili mu je važno da se vidi u krasopisu ispisano ime i prezime predsednika Aleksandra Vučića, ili nema šta drugo da obuče. Dobro bi bilo uraditi takve šuškavce, da ne propuštaju kišu, a imaju kapuljaču, pa kada se naginje(mo) u kontejner da za vrat ne zapadaju kapi kiše ili sneg.
U nastavku portretisanja društva ubrzo se pojavila fotografija knjiga koje su ostavljene između dva kontejnera. Nije to prva koju sam videla, ali moram da se zapitam koliko neko može da ne voli knjige, da ne poznaje nijednu osobu koja čita i koja bi rado prihvatila dar ili makar pronašla adekvatan način za njihovo prosleđivanje dalje.
Lakše je ovako: izneti naramak knjiga i baciti. Slova su ionako glomazna, reči duge, zgusnute, često gorke i istinite. A kome je još do istine? Nisam primetila da su biblioteke, kao vodeće institucije kulture, ikada uputile molbu, izdale saopštenje da se ne bacaju knjige, posebno vredne enciklopedije i retka izdanja, već da mogu da ih donesu kod njih, pa će im se naći negde mesto, možda u seoskim bibliotekama, jer nećete verovati – i ljudi van gradova čitaju.
Ova fotografija me je vratila u detinjstvo i kako sam pored kontejnera videla više gajbica knjiga koje su izbacili radnici iz biblioteke. Bile su to ‘90-te godine i te knjige su verovatno bile nepodobne, zastarele ili ih je uhvatila memla. Svakako, mi deca smo se okupili oko tog čudovišnog prizora, ali nam nije bilo dozvoljeno da ih nosimo kući. Zbog velikog interesovanja, dok nije došao kamion gradske čistoće, neko od osoblja je sve to čuvao.
Niz rituala povezanih sa hljebom
Zadržaću se još na kontejneru, jer nisu to samo plastični ili metalni objekti za odlaganje smeća, već i mesta razmene, sitne zarade, ali i kako sam na početku napisala – naša ogledala čijom analizom možemo preciznije skicirati društvo.
Kao dete sam viđala, a nekada i sama ostavljala kese sa hlebom okačene na kontejnere. I ništa u tome nije bilo neobično, ni neprijatno. Višak hleba se odnosio lepo zavijen i kačio na kuku sa strane kontejnera, za one koji ne mogu da ga priušte, jer se znalo da vašu porodicu sutradan čeka taze vekna. Ovim ne amnestiram društveno-političku situaciju pre 20-30 godina, ali u domaćinstvima je postojao ritual kupovine toplog, svežeg hleba i kulture darivanja istog onima koji nemaju.
Možda sada deluje da je to neadekvatan način i zaista relacija kontejner-hleb ne deluje prijemčivo, ali tako je bilo. Ujedno, ljudi na ovim prostorima imaju niz rituala povezanih sa hlebom i smatraju da je greh baciti ga. Možda su nahranili nekog zbog svog sujeverja, a ne iz potrebe za dobročinstvom, ali ga ipak nisu bacili i učinili nedostupnim za ljude, ptice ili pse.
Nikada nisam videla da je neko ostavljao ustajali, buđavi hleb ili na bilo koji način unizio onog koji ga je uzimao. Živo se sećam kako se uvija hleb i ostavlja za siromašnije sugrađane i kako brzo nestane. Sada sam prestala da viđam okačene kese. Ne zbog toga što smo najedared postali visoko klasno društvo bez siromašnih i gladnih. Naprotiv, socijalni status građana se izmenio, oskudnije se živi i porodice ne samo da vode računa o količini hrane koju kupuju, već je nemaju dovoljno.
Čiko, čiko je l’ sav ovaj lebac tvoj?
Kako sam sklona sitnim eksperimentima i istraživanjima, osmatrala sam kontejnere u komšiluku, barem one koji su kao negdašnji, iznad zemlje, jer od podzemnih nema mnogo koristi. Tokom praznika nisam videla okačenu nijednu kesu sa hranom ili garderobom. Ujedno, na takozvanom najlon delu Kalenić pijace, gde se može pronaći šuplja leva cokula, Vilerov goblen ili bunda, znači od igle do lokomotive, ponuda je opala. Poznavaoci ovakvih delova pijaca mogu sprovesti sličnu analizu i porazgovarati sa trgovcima koji predmete prodaje nalaze u kontejnerima, otpadima, prilikom čišćenja podruma i iz prve ruke doznati kako se sve teže snalaze.
“Čiko, čiko je l’ sav ovaj lebac tvoj?”, čuvena replika iz filma Užička republika ove godine navršava pola veka i ne gubi na popularnosti. Kao usud nadvija se nad našim glavama i gotovo da nema vesti koja se bavi ekonomijom, statistikom ili slavodobitno najavljuje povećanje plata i penzija, a da je neko od komentatora ne upotrebi, cinično stavljajući do znanja šta misli o celokupnoj situaciji u kojoj živimo.
Građani ne moraju biti ekonomski, niti privredni stručnjaci, ali su do sada naučili da svaka promena na tržištu nafte udara direktno po njihovim džepovima. Brašno-kvasac-nafta su tajnovito blisko povezani, te sa svakim skokom crnog derivata cena belog hleba se podiže za “nešto sitno”, pet do deset dinara. Međutim deset po deset, da ne kažem zrno po zrno, ali hleb je mnogima u Srbiji postao luksuz, posebno ako se radi o onima spravljenim od takozvanog zdravijeg brašna.
Hvatamo dah na površini bujice
Zato ne čudi da su česnice koje su pekari pravili za javno lomljenje ispred crkava na dan Božića bile daleko izdašnije, da ne kažem grandiozne. Okupilo se sveta, posebno ispred Hrama Svetog Save gde je povodom najradosnijeg hrišćanskog praznika napravljeno Božićno selo i beba Isus, a sve okruženo tezgama sa kuvanim vinom, kuglofom i kurtoš kolačem čija cena je bila veća nego da se jede u zemlji porekla – Mađarskoj.
Redari su brinuli o redu u duhu tradicije, jer narod je zaboravio na decu zbog kojih je sve to i organizovano, posebno potraga za novčićem, odnosno dukatom, pa su pojedini nagrnuli na česnicu, valjda opravdavajući sebi da su i oni nečije dete.
Najedared su fotografije raskošnih prazničnih trpeza na koje je potrošeno bogatstvo koje će se otplaćivati u više mesečnih rata tokom godine, zamenile one koje prikazuju prazne boce, čaše, opuške, delove pirotehničkih sredstava i drugi otpad koji je ostao posle razilaženja sveta sa platoa ispred Hrama Svetog Save.
Mislila sam da će ti kadrovi obeležiti januar i biti predskazanje kakva nas godina očekuje, ali onda je pred moje oči iskočila fotografija divljih konja koji su zarobljeni na jednoj od dunavskih ada nadomak Krčedina i kako pokušavaju da preplivaju, glave im jedva izbijaju iznad hladnih i oštrih talasa. Davljenici. I još jedno naše ogledalo.
Hvatamo dah održavajući se na površini bujice koja nas nosi ili hvatamo dah da bismo zaronili u kontejner u potrazi za komadom hleba našeg nasušnog.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.