Bila je moja smena te večeri, kada je haški optuženik, bivši ministar policije Srbije, Vlajko Stojiljković pucao sebi u glavu iz pištolja na ulazu u zgradu Skupštine Jugoslavije i tako izvršio samoubistvo. Tek što sam ušla u redakciju Radio Indexa, smeštenog na 18. spratu Beograđanke, urednica me je poslala ispred Skupštine da snimim protest. Ljudi su se okupljali kako bi dali podršku bivšem ministru optuženom za zločine na Kosovu, a koji bi, da se nije ubio, morao na služenje kazne zatvora u Scheveningenu. Bilo je to 11. aprila 2002. godine kada sam prvi put prisustvovala protestu stotina ljudi koji nisu bili na mojoj strani.
Urednica mi je rekla da budem oprezna, ali i da se potrudim da dobijem neku izjavu, što neće biti lako, kako mi je naglasila. Iskreno, nisam bila svesna situacije, niti opasnosti. Ušla sam u masu, zajedno sa kolegama sa televizije Studija B i Radija B92, te počela da ispitujem okupljene, šta misle o samoubilačkom činu Stojiljkovića, koji je pola sata pre tog kobnog događaja, u zgradi parlamenta ostavio oproštajno pismo.
Rodoljubi i novinarski šljam
Sećam se delova tog pisma koje je okupljenima pročitao tadašnji sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić. Bio je glasan, tužnog i uobičajeno zabrinutog lica. Vidno potrešen čitao je optužbe bivšeg ministra na račun tadašnje marionetske vlasti DOS-a, kako je Stojiljković pisao. Naglašavao je imena onih političara nekadašnje opozicije u vreme razbijanja Jugoslavije, te najviše osudio zločinca Havijera Solanu. Svom narodu, rodoljubima, kako je naznačio u tom pismu, poručio je da će znati kako da osvete njegovu smrt.
Te večeri pokušavala sam da razgovaram sa okupljenim narodom, koji me je u jednom trenutku opkolio, nazivajući me “izdajicom, stranom plaćenicom, šljamom i lažljivicom”, koju bi, kako je jedna žena rekla, “trebalo politi kiselinom i spaliti na lomači”. Nekako sam se izvukla iz tog kruga uvreda i psovki, batine umalo nisam dobila, a onda sam pomahnitalo počela da trčim ka redakciji. Na svu sreću, diktafon mi je ostao sve vreme uključen, tako da sam izjave rodoljuba montirala za večernji radijski dnevnik.
Na tom audio snimku, osim uvreda koje su bile upućene meni i još ponekim kolegama novinarima, najviše je bilo ipak onih na račun tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, kojem je taj narod poželeo smrt. Zadesila ga je samo godinu kasnije, kada je, 12. marta 2003. godine, ubijen u Beogradu. Tada sam prvi put poželela da, ako se ukaže prilika, odem iz zemlje.
Studije otpora na Fakultetu političkih nauka
Postojali su trenuci nostalgije kada sam poželela da se vratim “kući”, kako kažemo svi mi koji smo emigrirali u inostranstvo. Međutim, bili su sve ređi kako su godine prolazile i kako su me događaji u zemlji iz koje sam otišla pre skoro 20 godina sve više podsećali na vreme kada sam, kao studentkinja Fakulteta političkih nauka, hodala na protestima Beogradom, boreći se za bolju budućnost.
Posle petooktobarske revolucije 2000. godine, kada smo srušili jedan diktatorski režim u Srbiji, čvrsto sam verovala u slobodu i demokratiju koja nas očekuje. Sećam se da se, nekoliko dana posle tog velikog događaja kada je na ulice glavnog grada izašlo oko pola miliona ljudi i kada je jedan diktator konačno poražen, na zgradi mog fakulteta zavijorila američka zastava. Otvorili su čak tada i odsek za američke studije, a ja sam bila ubeđena da je sve to demokratija. Srđa Popović, vođa pokreta Otpor i tadašnji savetnik premijera Đinđića, ali i moj nekadašnji profesor političke ekologije, učio nas je o važnosti ekologije u demokratskim zemljama, ali i o demokratskoj tranziciji našeg društva, za koje je govorio da će mu biti potrebne godine tranzicijskog procesa do konačnog uspostavljanja demokratije.
Emilija Milenković, studentkinja Fakulteta političkih nauka, na protestnom skupu zbog izborne krađe, koji se nedavno održao ispred Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu u Beogradu, rekla je da je 2012. godine, kada su Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić preuzeli vlast, imala samo 10 godina. Kada sam ja bila studentkinja tog istog fakulteta, Emilija nije bila ni rođena, niti je znala u kojoj će zemlji rasti. U to vreme, još sam verovala da nam niko neće ukrasti mladost i zemlju. Emilija, koja je povela protestni skup studenata koji traže da se ponište izbori u Srbiji, rekla je da danas ima 21 godinu i da ne zna šta znači živeti u normalnom društvu.
Vikala je ljutito da mladi neće da dozvole vladarima da im ukradu zemlju i život u njihovoj državi. Pitala je Emilija sve prisutne da li oni pristaju na tako nešto, dodavši da su glas i dostojanstvo jedino što je još uvek ti mladu ljudi imaju i da se za to vredi boriti – makar i na ulici.
Studenti protiv rata, protiv režima i izborne krađe
Od Plišane revolucije kod Terazijske česme 1991. godine, velikih protesta u zimu 1996. i 1997. godine, preko petooktobarskih promena, te protesta protiv diktature 2017. godine i protestnih šetnji “1 od 5 miliona” koje su trajale skoro godinu dana, pa sve do najmasovnijih skupova “Srbija protiv nasilja” u 2023. godini, prošlo je više od 30 godina.
Protestovali su studenti zbog ratova i sankcija, protiv režima Slobodana Miloševića, a sada protiv vladavine Aleksandra Vučića koji je nekim čudom demokratske tranzicije, uspostavio autokratsku vlast.
Ovoga puta, studenti su na ulicama Beograda zbog izborne krađe koja se dogodila na parlamentarnim i lokalnim izborima koji su se održani 17. decembra u Srbiji. Studenti su u nekoliko navrata organizovali blokade u centru glavnog grada, te najavili nova okupljanja, dok državni vrh i vladajuća Srpska napredna stranka uporno odbacuju sve optužbe.
Najdemokratičniji izbori u zemlji jednog državnika
Bila sam svedok izbornoj krađi i u jednom malom mestu u Hrvatskoj u kojem je pre rata bilo dominantno naseljeno srpsko stanovništvo. Kako bi osvojio mandat i njegova stranka dobila neophodne glasove, gradonačelnik tog gradića u kojem uopšte ne živi, redovno organizuje autobuse iz Srbije, dovozivši glasače na dan izbora. Osim plaćenog puta, ti ljudi dobijali su i honorare za glas koji po logici stvari daju protivniku, zapravo stranci HDZ. Verovala sam da je takva očigledna izborna krađa, koja se ponavlja skoro čitave dve decenije, koliko skoro i traje mandat pomenutog gradonačelnika, moguća ipak samo u nekoj provinciji. Nisam želela da verujem u činjenicu da je 40.000 glasača dovezeno iz [bosanskohercegovačkog entiteta] Republike Srpske kako bi glasalo u Beogradu.
Predsednik Centra za slobodne izbore i demokratiju (CESID) i moj nekadašnji profesor političke sociologije, Zoran Stojiljković učio nas je da su izbori vrhunac demokratije. U to vreme, tek što je bio uspostavljen parlamentarni sistem u Srbiji, govorio je kako ćemo u godinama pred nama imati prilike da učestvujemo u izbornom demokratskom procesu. O izbornoj kampanji je pričao kao o nekom političkom vašaru, na osnovu koga se može sve zaključiti o kulturi jednog društva.
Trudim se da ne gledam srpsku televiziju, iako je dostupna u inostranstvu, ali sticajem okolnosti sam videla da je tokom ove izborne kampanje predsednik Srbije Aleksandar Vučić u nekom selu mešao kazan u kojem su se pravili čvarci. To mi je bilo dovoljno da razumem da iako studenti, deo opozicije i građani najavljuju blokade i masovna okupljanja nakon praznika, predsednik države iz koje prema poslednjem izveštaju Krovne organizacije mladih Srbije, više od 50 odsto mladih planira da se iseli, bez imalo srama govori da su ovi poslednji izbori bili najdemokratičniji ikada. Skeptična sam, ali želim da se nadam, da će upravo ova poslednja njegova besomučna laž, konačno razbesneti mlade koji su odlučili da ostanu u svojoj zemlji i da se bore za njenu budućnost.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.