Pažnju mi je privukla fotografija zabeležena sredinom prošlog veka na kojoj su seoski učitelj i deca. Visoki dečaci su stajali u zadnjem redu, ispred njih devojčice, a nekoliko najmlađih je klečalo. Uštirkanih kragni, uredne garderobe i frizura. Devojčice su mahom nosile pletenice, a dečaci su bili ošišani jednako, vojnički kratko. Isijavali su dostojanstvom i hrabrošću.
Iz te dragocene memorabilije nadolazila je sreća i obećavajuća, zlatna budućnost. Učitelj je bio uzor, dalo se nazreti po preslikanom, ponosnom držanju tih mladih ljudi.
Danas su oni u osmoj deceniji. Nameću se pitanja o njihovim sudbinama, da li su srećni, sećaju li se detinjstva, imaju li unuke, putuju li, mogu li da prežive od penzije. Mnoge odgovore mogu da naslutim. Otuda i razumem njihovo radovanje mizernim povećanjima penzija, vaučerima, izbalansiranim lanč paketima koje uoči izbora aktivisti redovno isporučuju i u najudaljenija sela.
Na ovom trusnom podneblju svaka generacija nosi isto breme i jednako se pita u kakvom svetu će da žive njihovi potomci. Isto tako okrivljuje onu prethodnu za sve nedaće. Iz tog začaranog kruga ne izlazimo.
Savladali smo skoro sva slova iz Bukvara, jednostavne računske operacije, isečke iz istorije, vrste zglavkara iz biologije i umne reči epske poezije. Ipak loši smo đaci – ponavljači koji iznova moraju da se uče solidarnosti, poštovanju i suživotu, jer iz predmeta Priroda i društvo padamo iz godine u godinu.
Danas se taj predmet zove još simboličnije Svet oko nas. Svet koji se nezaustavljivo menja, uzdiže i ponire dok mi iz magareće klupe dobacujemo i pljuckamo ljuske od semenki na zemlju.
Naša zemlja je plodna. Učili su me da gde god bacim šaku semena ono će da isklija i drvo će biti rodno. Žitnice, bujne oranice, nepregledni voćnjaci i vinogradi, reke, zdrav vazduh i jedar duh delovi su raskošne tkanice kojom se dičimo. To nam je postojani i zagarantovani dar pokolenjima.
Ekološka katastrofa
Domovina se brani rekom i ribom u vodi i visokom tankom smrekom što raste u slobodi. Iznova čitam stihove Ljubivoja Ršumovića, pesnika rođenog u Ljubišu, šumovitom zlatiborskom selu. I shvatam da neće biti dovoljno mesta u magarećoj klupi, ma koliko da se busamo u grudi da smo bili dobri i sve naučili.
Rezultati loših ocena su deponije, parkovi-smetlišta, preorana arheološka nalazišta, reke stavljene u cevi, nedostatak kanalizacije, nasumična gradnja, seča drveća, požari, erozije, poplave…
Nekako bih probušio tanki sloj Ozona, a Zemlju bih zaštitio kesom od najlona. Beton, beton, samo beton spevao je još 1988. godine Rambo Amadeus, skoro propovednim tonom najavivši ekološku katastrofu kojoj svedočimo. Lančana reakcija dovela je do pojave “tečnog drveta”.
Evo mozgalice: koren nema, grane nema, lišće nema, hlad ne pravi – šta je to? Odgovor je Liquid 3, foto-bioreaktor. Revolucionarno otkriće za prečišćavanje vazduha koje radi na principu solarne energije i rezervoara sa vodom i mikroalgama. Njegova uloga je višenamenska. Čisti vazduh, noću osvetljava ulicu, dekorativan je i koristan kao utikač za punjač mobilnog telefona. Kao neko ko iz gledališta prati i voli nauku, aplaudiram našim izumiteljima. O ovome je izvestio ceo svet. Jedan ovakav “aparat” menja dva mlada stabla starosti do 10 godina ili 200 kvadratnih metara travnjaka, stoga verujem da će metropole biti zainteresovane. Dva “tečna drveta”, jedno Beogradu, a drugo brdsko-planinskom gradu Užicu donirala je jedna banka. Višemilionski vredno dobro delo.
Mada, sećam se vremena kada smo imali pravo drveće. Po nekima sam se verala, sa nekih sam ubirala plodove, hitala u hladovinu njihovih bogatih krošnji.
Mislim da je sve počelo sa sečom platana u negdašnjem Bulevaru Revolucije kada su građani branili stabla vezivanjem lancima za njih i protestnim poetsko-muzičkim događajima. Tadašnji oci grada su romantičnu pobunjenu skupinu vešto eliminisali time što su posađena nova, personalizovana. Mogli ste da kupite svoje drvo pokraj kojeg će pisati vaše cenjeno ime. Nanizali su se platani sportista i političara. Nemam informaciju da li ih “vlasnici” obilaze.
To je zaboravljeno, pa se domino efektom epidemija seče drveća proširila na ceo Beograd, nacionalne parkove, gradove, erozivna područja. Kao vid pobunjeničke akcije u komunikaciji se pojavila reč koja opisuje novonastalu situaciju nekontrolisane seče drveća – drvocid. Posle drvocida došao je ekocid kao lingvističko rešenje koje objedinjuje narušenu ekološku situaciju. Ne treba tu stati. Treba zabeležiti i reči rekocid, vodocid, njivocid, vazduhocid… I tako dok ne nestane biljni i životinjski svet. Ujedno i mi koji ono najvažnije što treba da predamo potomcima arčimo.
Betoniranje planina, trovanje jezera…
U jednom od izveštaja Svetske zdravstvene organizacije Srbija je visoko pozicionirana po broju smrtnosti od aerozagađenja. Nagon za samoodržanjem se upalio, te je počela kupovina skupih mini prečišćivača koji se nose kao lanac oko vrata. Mogu se videti kod televizijskih voditelja, na crvenom tepihu, ali nešto ređe kod običnih građana, jer za sada njihova cena nije pristupačna. Prodavnice tehnike prodaju u više rata manje egzotične kućne čistače vazduha, koji po otvaranju prozora u zimskom periodu upale svoje alarme, zapište, ali obave posao. Mirno može da se spava.
Vesti o povećanom procentu obolelih od astme, alergija i smrti usled zagađenja se preskaču, jer ne može biti istina da jedna Šumadija, Tara ili Zlatibor ne mogu da očiste Srbiju i tri sela pride.
Kako bi se malo umirio deo javnosti lokalne samouprave su organizovale akcije sađenja mladica. Usled neadekvatno pripremljenog zemljišta ili plitke sadnje mlado drveće je uvenulo ili ga je oborio prvi jači vetar. I eko-aktivisti su sproveli slične, nešto uspešnije akcije koje su pažnju stanovništva privukle, posebno u Beogradu.
Čini se da bez stalnog govora u medijima ne može da se računa na svest zajednice. Kada je reč o vodama Srbije, slika je dosta nepovoljna. Neretko meštani koji žive na obalama i zavise od reke ili jezera u smislu prehrane ribom, trgovinom, pijaćom vodom, turizmom posmatraju sve ograničeno na trenutnu dobit. Kanalizacioni odvodi su bez ikakvih filtera direktno sprovedeni u reke, kao i fabrički ispusti. Privatne i javne deponije niču u blizini pijaće vode, po cenu da se bez iste ostane. Bacanje automobilskih olupina, bele tehnike, flaša i mrtvih životinja u jezera kao da je neiskorenjivo. Pojedinci, ma koliko ažurni bili ostaju nemoćni.
Zlatonosni Pek, hladna Drina, divlja Đetinja, bujna Morava, Tisa, Nišava uz pritoke, pa sve do Save i Dunava, kao krvni sistem Srbije su sve manje pogodne za biljni i životinjski svet, ali i plovidbu. U prilog tome govore pomori ribe, trovanje stoke, zabrana za kupanje.
Paradoksalno sa betoniranjem planina, trovanjem jezera i toplih izvora, zatrpavanjem pećina i arheoloških nalazišta, prave se afirmativni turistički reklamni spotovi koji treba da privuku posetioce. Ima šta da se vidi i na šta da se ponosimo. Zbog toga je teško da se poveruje i razume zbog čega ljubitelji prirode i aktivisti protestuju i blokiraju neku lokaciju. Ono iza kulisa se uoči tek kada se lično dođe. Uostalom dovoljno je pogledati ulice gradova, haustore i podrume da bi se videlo koliko pažnje obraćamo na higijenu.
Akcija-reakcija
Deo stanovništva ne razume relaciju akcija-reakcija i posledice zagađenja, a deo je nezainteresovan. Tu su ekološki aktivisti koji su javnosti približili mnoge probleme koje zatiču na terenu, u prirodi. Prijavljuju inspekciji, alarmiraju građanstvo, organizuju akcije čišćenja i zbrinjavanja životinja. Njihova angažovanost je potrebna i motivišuća, što se videlo u brojnosti ljudi koji su se osvestili i poželeli da doprinesu očuvanju okoline. Ažurni u sprečavanju mnogih ekoloških katastrofa, prikupili su veliki broj simpatizera i pojedini su odlučili da se okušaju u politici, da ne kažem zagazili su u drugačiji mulj.
I pitanja ekologije su pitanja politike i ne sumnjam u dobre namere, ali svetla reflektora su preusmerena sa akcija za sprečavanje iskopavanja litijuma, regulisanja otpadnih voda, ugroženosti celokupne flore i faune na broj glasača i poslanička prepiranja.
Kuda će to odvesti, videćemo u periodu koji donosi nove diskusije oko rudnika litijuma, izgradnji mini-hidrocentrala, kao i nelegalnim gradnjama na Zaovinskom jezeru, Fruškoj gori, Zlataru…
U udžbeniku za prvi razred iz predmeta Svet oko nas je lekcija o odlaganju smeća. Korpe su podeljene po bojama. Svaka boja označava vrstu otpada koji ide u nju. Deca uče detalje o reciklaži, da vazduh nema miris, ni boju, negovanju biljaka, vrstama ribe, bontonu u prirodi. Isto uče danas, kao i mi nekada, kao i ona deca sa crno-bele fotografije.
Da li će savladati gradivo ili će sesti u magareću klupu i hvaliti se kako na mestu dedinog voćnjaka imaju drvored najnovijeg supersoničnog “tečnog drveta”?
Da li ćemo im na rođenju, uz paket pelena kupovati gas maske ili nešto skuplje sprave koje besprekrno detektuju štetne čestice?
Svakako veštačka inteligencija će uvek moći da im kreira virtuelno drvo dok žive nekakve živote. Verujem da uprkos svemu majka priroda neće omanuti, ali hoće li čovek?
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.