Teško breme zločina na putu Srbije ka EU

Piše: Jelena Milić

Četiri poslanika Evropskog parlamenta zatražila su od Evropske komisije da se rasvetljavanje političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića unese kao uslov u poglavlje “Pravosuđe i temeljna prava” pregovora o članstvu Evropske unije sa Srbijom. Pismo generalnom direktoru Direktorata za proširenje u EK-u Kristijanu Danijelsonu potpisala su četiri poslanika glavnih političkih grupa u EP-u: izvestilac za Srbiju i poslanik liberala Jelko Kacin, poslanik Evropske narodne partije Arno Danžan te poslanici socijalista i zelenih, Marija Elena Kopa i Marija Kornelisen.

Višeznačno je dobro što je ova inicijativa došla od članova EP-a. Prvo, svaka preporuka, inicijativa koja dolazi iz EU-a a tiče se pitanja i mehanizama tranzicione pravde olakšava državnim institucijama i civilnom društvu u Srbiji da spomenute izazove sprovedu u eventualne akcije i projekte, sa malo više mogućnosti da nešto postignu, usled preovladavajućeg nedostatka unutrašnje političke (partijske) volje za bilo šta takvo.

Incijativa evropskih poslanika se poklapa sa momentom kada je bivši šef DB-a Rade Marković pripretio da će Vladu Srbije oboriti na kolena.

EP je već od Srbije, takođe predvođen Kacinom, tražio otvaranje dokumenata tajnih službi iz Miloševićevog perioda. Iako je fokus bio, pre svega, na nekadašnjoj Državnoj bezbednosti, reakcijom nekih od nas lako se došlo do konsenzusa da se zahtev mora odnositi na sve službe, pre svega Vojnobezbednosnu i Vojnoobaveštajnu, ali i u međuvremenu zatvorenu, pa sad, izgleda, ponovo uspostavljenu Službu za istraživanje i dokumentaciju Ministarstva spoljnih poslova Srbije. Uz, naravno, niz mera kojima bi se sprečilo ugrožavanje aktuelnih istraga, ali i privatnost lica koja se u njima spominju kao žrtve.

Dodatno, incijativa ovih poslanika se poklapa sa momentom u Srbiji kada je, verovatno zbog rata Miroslava Miškovića sa Aleksandrom Vučićem, a preko Mikija Rakića i Tomislava Nikolića, Rade Marković (bivši šef DB-a), pripretio da će ovu Vladu oboriti na kolena. Ne treba se čuditi, Mišković je toliko bogat i toliko sebičan da ga ništa drugo ne zanima, a Marković toliko bezočan i pritom u zatvoru. Onda je verovatno Miloradu Ulemeku (osuđenom za učestvovanje u ubistvu Đinđića) proradila sujeta – šta da Rade kaže sve – ja ću, iz inata.

Nevoljni otkrivači Ćuruvijinog ubice

U tom ratu, neočekivano, profitirali su ljudi kojima je stalo do tranzicione pravde, jer su izletele zanimljive činjenice u vezi sa ubistvom novinara Slavka Ćuruvije te detalji o stradanju srpskih momaka u kafiću “Panda” u Peći 1989. godine, pre svega oko toga ko ih je, ustvari, ubio, a videćemo o čemu još sve. Stiče se utisak da Ivica Dačić i Aleksandar Vučić ovu provalu ne mogu da zaustave, pa su ispali nevoljni otkrivači Ćuruvijinog ubice.

Sreća je velika da je već bila formirana Komisija za istragu okolnosti pod kojima su ubijeni novinari u Srbiji, pa je sve te nove momente mogla brzo i profesionalno da iskoristi za istrage koje oni posebno prate i da slučaj Ćuruvija još jednom vrati u javnost. Čuli smo već od Vučića da ga je ubio deo države. Velike reči kad dolaze od osobe koja je, takođe, bila deo te države.

EK nema tako veliku mogućnost da sveobuhvatno prati situaciju u sistemu bezbednosti u Srbiji.

Interesantan je bio odium takozvane progresivne Srbije prema formiranju ove komisije. Glavni argument je bio: šta će nam, neka redovni pravosudni organi rade svoj posao. Gde? U zemlji u kojoj je i EU rekao da nam je reforma pravosuđa propala, a predsednik Srbije i prvi potpredsednik Vlade uporno, gore od Edvarda Snoudena, govore kakva nam je razvalina sistem bezbednosti. Istovremeno, ali nijednom za dve godine svoje vlasti, reformu sistema bezbednosti i uspostavljanje demokratske kontrole nad njim ne predlažu kao meru rešenja.

Komisiju Verana Matića treba videti samo kao još jedan legitiman i važan mehanizam tranzicione pravde, koji se, za razliku od nekih drugih, koje je progresivna Srbija lakše prihvatala, bavi zločinima nad nama Srbima u Srbiji za vreme Miloševićevog ludila. Na sistemskom planu, s jedne strane, ne treba zaboraviti da EK nema tako veliku mogućnost da sveobuhvatno prati situaciju u sistemu bezbednosti u Srbiji, jer EU ima zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku, ali neobavezujuću u svim aspektima, kao što su to ribarstvo ili poljoprivreda.

Zločini po BiH i Hrvatskoj

Od usvajanja Lisabonskog sporazuma ta je politika dobila neke elemente obaveznosti, o kojima se u Srbiji malo govori. Srpska nacionalna strategija bezbednosti nije usklađena sa tim novinama iz Sporazuma, recimo. EK ima mogućnost da kroz poglavlja 23 i 24 unapredi stanje u pravosuđu, koje je jedan od bitnih kontrolora sistema bezbednosti, da kroz poglavlja koja se tiču demokratskih insitucija pomogne da se one postave na način da sistem bezbednosti bude pod demokratskim nadzorom i slično.

Poglavlje 31 može puno pomoći da se uredi srpska namenska industrija i da joj se omogući da ima izlaz na evropska tržišta ako uspostavi institucije koje njen izvoz mogu kontrolisati na adekvatan način. Dodatno, Srbija nije u procesu ulaska u NATO, reforme koje se sprovode sa NATO-om su male u obimu i ne doprinose konsolidaciji celog sistema bezbednosti, već samo poboljšanju delova u oružanim snagama.

Pritisak za sprovođenje tranzicione pravde od strane Zapada je posle petoktobarskih promena bio skoro apsurdan.

S druge strane, Srbija je u proces demokratske i ekonomske tranzicije ušla ne samo sa bremenom masovnog kršenja ljudskih prava svojih građana, koja je vršio prethodni režim, već i sa bremenom ratnih zločina koje su njene regularne snage činile po Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, tada već priznatim nezavisnim državama, a na Kosovu protiv svojih građana, od kojih nisu svi bili u Oslobodilačkoj vojsci Kosova.

Pritisak za sprovođenje tranzicione pravde od strane Zapada je posle petoktobarskih promena, izvedenih nenasilnim metodama koje podrazumevaju teške kompromise sa glavnim zlikovcima prethodnog režima, bio skoro apsurdan. Premijer jedne od republika Zoran Đinđić preuzeo je na sebe saradnju sa Hagom i isporučivanje aktivnih generala Ministarstva unutrašnjih poslova i Vojske, aktuelnog predsednika, a sve to uz ravnodušnost i/ili opstrukcije crnogorskog dela saveznih organa.

Čaršija sve zna

I sama prelazna vlada omogućila je paljenje DB-arhiva i konsolidaciju mnogih krvnika Miloševićevog vremena, zbog kojih je 2014. godine još teže sprovesti neke istrage na način da dela o kojima “cela čaršija sve zna” i na sudu na valjan način budu dokazana. Istorija će reći, nadam se, koliko je sebična bila odluka Mila Đukanovića da bojkotuje savezne izbore, bez obzira na prekrajanja Ustava, te da li je i to bio, posredno, početak kraja Đinđićevog političkog života.

I zapadna međunarodna zajednica ima teret odgovornosti što mu je to dopustila, a zatim i onaj što se u tom periodu suviše fokusirala na pozicioniranje svojih ljudi u ekonomiji, privredi, finansijama, monetarnoj politici, svemu što joj je moglo pomoći da se aktivno i dobro pozicionira u procesu predstojeće privatizacije. Ona je morala doći na red tek kao druga, tek kad se sistem bezbednosti očisti makar od onih najopasnijih i kada se uspostavi kakva-takva demokratska kontrola nad njim.

Zapadna međunarodna zajednica, pa i deo društva u Srbiji, kao da su potpuno zaboravili da je u nenasilnim metodama promene zločinačkih režima silazak jedne osobe sa vlasti upravo to – silazak samo jedne osobe sa vlasti i ostajanje skoro celog ostatka zločinačkog sistema na mestu. Svi su se okrenuli nečemu drugom. Đinđić je ostao potpuno sam, okružen dvojicom ili trojicom ljudi kojima je sa razlogom verovao, sa ogromnim bremenom obaveza bez skoro ikakvih institucionalnih mera da obaveze tranzicione pravde sprovede, a da u procesu ne nastrada.

Otuda politički uslov, poziv da se reši politička pozadina ubistva Đinđića, nadomešta ono što EU nema ili neće da uspostavi – fokus i podršku sistemskom poboljšanju stanja u srpskom sistemu bezbednosti. Mudar potez. Biće interesantno videti da li će se iko obratiti Čaku Hegelu, američkom ministru odbrane, da malo pogleda ratni dosije načelnika generalštaba Vojske Srbije Ljubiše Dikovća, koji je sastavio Fond za humanitarno pravo, kad njegovog ministra odbrane Nebojšu Rodića ugosti u Americi.

Zločin u kafiću ‘Panda’

Incijativa četvoro poslanika EP-a dolazi i u periodu kada su, u odvratnom ratu između jednog tajkuna i jednog odmetnutog, potpuno putinizovanog političara Aleksandra Vučića, nelegitimnim vansudskim poturanjima jedan drugom – što parama, što tabloidima, što delovima nekontrolisanog sistema bezbednosti, uz svu asistenciju Mikija Rakića kao kontrolora štete – u javnost neplanirano ubačene i nove okolnosti o ubistvu šest Srba u kafiću “Panda” na Kosovu u zimu 1989. godine, koje su poslužile za neviđenu satanizaciju Albanaca i dale legitimitet za kasniju prekomernu upotrebu sile srpskih oružanih snaga protiv građana Kosovara.

Sad nam na kašičicu servira da je to zlodelo možda počinila Jedinica za specijalne operacije, čijih je snaga u Peći te zime bilo mnogo više nego OVK-a, ako je nje tad tamo uopšte i bilo.

Nasreću, od kada je priča došla do javnosti odmotavaju se i novi detalji, koji joj daju legitimitet, snimaju se emisije, roditelji pobijenih mladića daju potresne i važne iskaze… Sud u Hagu je pravosnažno osudio srpske generale i druge iz vojske i policije na visoke zatvorske kazne zbog zlodela na Kosovu. I o ovim se presudama, te o prirodi zločina, sada mora mnogo dodatno govoriti, ne bi li se javnost Srbije, u ovom naletu od izbijanja na površinu novih okolnosti ubistva Ćuruvije, informisala, ne bi li joj se pomoglo da shvati prave razmere i glavne aktere zločina na Kosovu, zbog čega je Srbija izgubila pravo da njime više ikad upravlja.

Sud u Hagu je pravosnažno osudio srpske generale i druge iz vojske i policije na visoke zatvorske kazne zbog zlodela na Kosovu.

Pritom bi se javnosti pomoglo da shvati kako su dijalog sa Prištinom i poglavlje 35 samo mehanizmi da do finalnog rastanka dođe na što bezbolniji način, koji će za sobom ostaviti i mehanizme zajedničke buduće saradnje, bez koje nema regionalizacije. Predstavnici EP-a jesu pozvali preostale zemlje EU-a da priznaju Kosovo, ali to je njihov maksimum, kao i kad  je Srbija u pitanju, upravo zbog tih nepriznavanja.

Međutim, insistiranje na rešavanju zločina Miloševićeve zločinačke ere je korak u tom pravcu, koji će izbijati argumente iz ruku onih koji Kosovo još ne vide kao poseban slučaj i imaju neke svoje teritorijalne strahove, iako na tim teritorijama nikad nisu pobili cela sela.

Nadajmo se da će se u doglednoj budućnosti pojaviti i zahtev za sveobuhvatnom reformom sistema bezbednosti Srbije. Što ne bi bilo nikakvo novo ucenjivanje, već jednostavno procena EU-a da je tek sa tom reformom na mestu Srbija, ustvari, država kakve su i ostale članice EU-a, na koju se može bez rezervi računati u zajedničkim poslovima borbe brotiv klimatskih promena, terorizma, ilegalnih migracija, organizovanog kriminala, trgovine drogom i ljudima, korupcije i drugog.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera