Zašto Putin ne treba da dođe u Srbiju

Piše: Jelena Milić

Rasprava o poseti Vladimira Putina, predsednika Rusije, Srbiji svela se mahom na pitanje da li je neprimereno pomerati Dan oslobođenja  Beograda zbog njegovog zgusnutog rasporeda, da li je finansijski primereno održavati vojnu paradu u zemlji koja jedva održava budžetske rashode, te ako se ona već održava čija sve obeležja treba dopustiti . Javnost se, paraleleno, laže ocenama da se EU i politički Zapad u načelu nemaju ništa protiv posete. Kao primer navodi se Putinovo prisustvo na obeležavanju Dana D u Normandiji, juna ove godine.

Politički Zapad je tokom jula i augusta, dakle posle Normandije, uveo treći krug sankcija koji se odnosi na restriktivne trgovinske mere ruskom energetskom sektoru i namenskoj industriji. A upravo su to oblasti u kojima se najavljuje potpisivanje bilateralnih sporazuma o saradnji, tokom blitzkrieg Putinove posete Srbiji. Umesto da od tog momenta, bar u tim oblastima, Srbija uspori najavu jačanja bilateralnih odnosa sa Rusijom, ona ih intenzivira šaljući, kao jedina zemlja iz Evrope, svoje vojnike na vojnu vežbu Ples tenkova, i najavljujući još jednu za kraj godine, drugu ove godine pored Ravanice 2014, samo sa Rusijom.

Ide se i korak dalje, pa se uporedo sa tihim priznanjem da se očekuje IPAP sa NATO, najavljuje i povećanje interoperablnosti sa ruskim oružanim snagama, a kao vrhunac organizuje vojna parada, opet samo sa ruskim “kolegama”.

Brine što srpski državni vrh itekako zna da se na ovo na političkom Zapadu  ne gleda blakonaklono a ipak to sve radi. Zašto? Zato što laže da hoće ka EU, ili je nekako ucenjen od Rusije pa ne može da kaže NE?

Kontroverzna uloga

Zabrinjavajuće je i što pojedinici iz opozicije smatraju da je Putin “veliki lider” ali da samo sad nije baš zgodno da svraća, kako je to ocenio Zoran Živković. Kako se meri liderstvo jednog političara osim time da li svoju zemlju i međunarodnu zajednicu vodi demokratskim ili diktatorskim metodama vladanja. Brine i što puno organizacija civilnog društva, čak i onih koji mesecima do u sitna crevca koordiniraju ulogu NVO u procesu pregovora sa EU, nisu glasnije u alarmiranju javnosti da je podrška EU integracijama pala ispod 50 odsto, niti efikasnije u zaustavljanju ovog trenda.

Morale su  na vreme početi ukazivati da je za to kriv sve glasniji i mnogobrojniji Putinov orkestar u Srbiji i  navodno pro eu deo srpske vlasti koji EU očekivanja od zemlje kandidata, koja je u proces integracija ušla dobrovoljno i demokratski,  predstavlja kao “pritisak”. Javnost bi se sistematičnije i glasnije morala upozoravati i da EU i zemlje članice neće blagonaklono gledati na Putinovu posetu i druge anti- eu trendove, što je dodatno opasno po unutrašnju podršku integracijama.

U međuvremenu, zato što  Rusija ne poštuje primirje u Ukrajini, sve je više najava otkazivanja bilatralnih susreta  visokih predstavnika zemalja članica EU sa Putinom. Tetkama se mora nositi lek. Zbog gore navednog, Putin uopšte ne bi trebao da sada dolazi u Srbiju, a kamoli da se odlikuje, s njim potpisuju bilateralni ugovori u energetici i odbrani, te  daje specijalni status bazi u Nišu, takozvanom Srpsko – ruskom humanitarnom centru, čime se Putinu  i Rusiji on defacto predaje u ruke. 

Isti je već odigravao kontroverznu ulogu pre par godina u snabdevanju  parapolicijskih i paravojnih snaga jedinica za civilnu zaštitu na severu Kosova, za koje se sumnja da su imale udela u sukobima sa KFOR-om.

Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić najavio je, naime, pre neki dan da će se tokom Putinove posete potpisati i diplomatski sporazum koji Centru daje „isti status kakav pruža i Sporazum o statusu snaga (SOFA) koji Srbija ima sad SAD i drugim državama“, koji se tiče „olakšica, privilegija i imuniteta Centra i njegovog osoblja“, upoređujući ga sa raznim sporazumima koje Srbija ima sa različitim državama na ovu temu, između ostalog i sa SAD – SOFA sporazum.

SOFA je sporazum između zemlje domaćina i treće države o stacioniranju vojnih snaga u toj zemlji. SOFA često ide uz druge vrste vojnih sporazuma, kao deo sveobuhvatnog bezbednosnog aranžmana. Međutim, SOFA nezavisno ne predstavlja bezbednosni aranžman, već određuje prava i privilegije stranog osoblja prisutnog u zemlji domaćinu za podršku većeg bezbednosnog aranžmana.

Dačić vrlo dobro zna da je u najmanju ruku neobično upoređivati najavljeni novi pravni status humanitarne nevojne baze i njenog osoblja sa standardizovanim dokumentima koji se tiču statusa vojnih snaga u nekoj zemlji, a ipak to radi. SOFA ne pruža diplomatski imunitet oružanim snagama zemlje sa kojom se potpisuje. To je sporazum koji određuje kako će vojska SAD, ili neke druge zemlje, raditi u zemlji domaćinu i kakva je procedura u slučaju sudskih sporova protiv pripadnika vojske ili Ministarstva odbrane zemlje gosta. SOFA čini ove procedure transparentnim Vladi zemlje domaćina; u ovom slučaju, Vladi Srbije. Prema tome, SOFA je zapravo suprotnost diplomatskom statusu. 

Inače, Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu, prema Zakonu o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o osnivanju Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Srbiji predstavlja međuvladinu neprofitnu organizaciju koja koristi prava pravnog lica registrovanog u zemlji domaćinu,  i kojoj se, uz pristupanje drugih učesnika, mogu dodeliti međunarodne koordinacione funkcije. Međutim, pristupanja drugih učesnika do sada nije bilo, kao ni saradnje sa evropskim institucijama, tako da Centar nema međunarodni karakter, otkako ga srpski i ruki državnici lažno predstavljaju.

U Srbiji u ekonomskom, finasijskom i bezbednosnom sektoru, pre svega, ima puno onih kojima približavanje Srbije EU nikako ne odgovora.

Centar je kao pravno lice registrovan u Republici Srbiji u skladu sa njenim nacionalnim zakonodavstvom. Takođe, Zakonom je propisano da rusko osoblјe Centra tokom njegovog boravka na teritoriji Republike Srbije uživa pravni status utvrđen za administrativno i tehničko osoblјe Ambasade Ruske Federacije, u skladu sa Bečkom konvencijom – kao što je to uostalom predviđeno i Zakonom o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Sjedinjenih Američkih Država o zaštiti statusa i pristupu i korišćenju vojne infrastrukture u Republici Srbiji.

Prema tome, postojeće rešenje nije sporno, pa je nejasna potreba za dodeljivanjem posebnog, diplomatskog eksteritorijalnog statusa Centru i imuniteta njegovom osoblju. Ovakav status se nikako ne može porediti sa zvaničnim sporazumom o stausu vojnih snaga u trećoj državi koji Srbija ima potpisan sa SAD, obzirom na zakonsku regulativu.

Biće da u pitanju nije neznanje ministra Dačića i Vlade Srbije, već sve očitije insistiranje Rusije na jačanju saradnje u bezbednosno-odbrambenom sektoru, kojem Srbija iz raznih razloga ne može ili ne želi da se odupre, u periodu kada se zbog nepoštovanja mirovnog sporazuma o Ukrajini u Zapadnoj međunarodnoj zajednici razmatra veća usaglašenost zemalja kandidata za članstvo u Evropskoj uniji sa zvaničnim, zajedničkim politikama EU. Kao što i predsednik Srbije Tomislav Nikolić zna da EU ima zajedničku spoljnu politiku u nekim oblastima, iako namerno laže javnost Srbije da to nije tako.

Mimo volje građana

No, osim spomenutih  pojava koje brinu a koje je predstojeća Putinova poseta samo ogolila, ima i onih koje su po srpske  integracije u EU direktno opasne. Pad podrške integracijama Putinov orkestar će zasigurno iskoristiti da optuži  vlasti u Srbiji, a i samu EU,  da Srbiju vuče na Zapad mimo volje građana, pozivajući se na novonastalu situaciju na terenu. U Srbiji u ekonomskom, finasijskom i bezbednosnom sektoru, pre svega, ima puno onih kojima približavanje Srbije EU nikako ne odgovora. Zašto? Ono podrazumeva jaču finansijsku kontrolu državnih davanja, između ostalog, a već se najavljuje da će se upravo poglavlje 32 otvoriti među prvima.

Nastavak integracija u EU, takođe,  povećava izvesnost očekivanja nastavka suđenja za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, pa i uspostavljanje demokratske kontrole nad sistemom, što mnogima u srpskom sitemu bezbednosti i političkom vrhu ne odgovara. S druge strane, osim čerupatorsko-ekonomskih i Putin ima i druge razloge zašto guši, ne samo srpske već generalno, EU integracije na celom Balkanu. On time provocira Zapad i diskredituje EU, te pokazuje svojim građaninam da zahtevi za više demokratičnosti nisu više popularni u Evropi. Sinergija ovih zajedničkih ciljeva, iako  su im interesi različiti, može biti kobna za Srbiju.

Šesnaestog oktobra se zbog gore navednog ne obeležava “oslobođenje Beograda od fašizma” već utire put za okupaciju Srbije od strane autoritarne Rusije Vladimira Putina. Ako vam se ova ocena učini prejakom, setite se Krima i ruskih baza tamo. Tako to  počinje ovih dana, s Rusijom i Putinom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera