Dobro došli, dragi zločinci

Piše: Ratko Femić

Svi haški osuđenici su zločinci, a svaki koji je odležao kaznu dočekan je na svečan način. Ima tu i onih koji su se za dlaku izvukli, ali su i oni, u nedostatku dokaza, svečarski dočekivani uz podršku političkog vrha, klicanje mase i patriotski naboj. I sve se to dešava u našim državicama koje su kao na putu ka Evropskoj uniji, prihvataju nekakve evropske vrednosti i šta ti ja znam sve.

Evo primera iz mog dvorišta. Srbija je bila domaćin važnog skupa, Ministarskog saveta OSCE koji je otvorio srpski premijer Aleksandar Vučić. Baš tog dana dok su se visoke svetske zvanice spremale da napuste Beograd na niški aerodrom sleteo je avion sa penzionisanim general-pukovnikom Vladimirom Lazarevićem. Putnik od velikog značaja za državni i vojni vrh doputovao je iz Haga, posle odslužene desetogodišnje kazne zbog zločina nad Albancima, i to u pratnji dvojice ministara, pravde i odbrane.

Kao što ga je u Hag ispratio tadašnji premijer Vojislav Koštunica i sada ga je na aerodromu sačekala svita – načelnik generalštaba Vojske Srbije, ministar, predstavnici grada, crkve, narodni poslanici, članovi i aktivisti Srpske napredne stranke i brojni građani. U svom prvom obraćanju Lazarević je negirao krivicu, tvrdeći da je osuđen “bez ijednog materijalnog dokaza”.

Pozdrav iz masovne grobnice

Lazarević je naglasio da nije osuđen “ni za jedno konkretno nedelo protiv života i integriteta bilo kog civila ili ratnog zarobljenika,protiv bilo čije imovine i ni za jedno kršenje pravila i običaja ratovanja”. Naravno, jer je osuđen po komandnoj odgovornosti. Neće valjda komandant korpusa lično da proteruje ili ubija. Komandna odgovornost, iako se ovde u javnosti smatra novotarijom koju je smislio Haški tribunal da bi se svetio našim herojima, pravna je doktrina koja je ustanovljena pre više od jednog veka. Prvi put je praktično primenjena na suđenju posle Prvog svetskog rata, a odnosi se na nesprečavanje zločina, odnosno nečinjenje koje po Haškoj konvenciji može da bude osnov krivične odgovornosti. Kada se utvrdi da je neko znao za nedela svojih podređenih, a nije ih kaznio ili sprečio u tome, ima sam da bude kažnjen.

Da nema krivice u Lazarevićevom slučaju, ne bi valjda bilo ni žrtava, a pošto su masovne grobnice i hladnjače ispunjene leševima albanskih civila pronalažene i u Srbiji, i pošto je veliki broj ljudi proteran, neko mora biti za to odgovoran.

Jedna od masovnih grobnica sa leševima Albanaca pronađena je na 20 kilometara od Beograda, u Batajnici. Ovakvim počastima Lazareviću kao da se te žrtve ponovo guraju u tamu iz koje su iskopane. Da li politička elita koja odaje takve počasti ima pravo da u Srbiji govori o evropskim vrednostima, jer svojim postupcima pokazuje da baštini vrednosti za koje se zalagala partija iz koje su potekli – Srpska radikalna stranka.

Častan oficir

Predstavnici vladajuće većine kažu – častan je oficir, odslužio je svoje.  Ministar pravde Nikola Selaković kaže da Lazarević treba da bude uzor budućim generacijama. Kako neko ko je pravosnažno osuđen za ratni zločin može da bude istican kao uzor? Nadam se da mom detetu neće biti. Jedan od poslanika SNS koja nas vodi u EU smatra da je Ratko Mladić, kome se u Hagu sudi za najteže zločine, najveći srpski heroj.

Političke elite nisu uspele da naprave otklon od koketiranja sa banalnim nacionalizmom koji koriste kako bi izgradile nekakav patriotski odnos prema državi, odnosno ljubav prema samoj sebi, jer država – to su oni. Ali to što naše političke elite gaje, ti razni prigušeni lokal fašizmi koji katkad blesnu, mogu biti iskorišteni kao prekidač koji jednog dana može ponovo da upali i rasplamsa ono ludilo iz kojeg nikako da izađemo. U tome, u poimanju toga šta nam se dešavalo devedesetih, nije pomogao ni Haški tribunal čije presude su među našim suprotstavljenim parohijama dočekivane kao utakmica – oslobođeno toliko Hrvata, osuđeno najviše Srba, koji je ono rezultat sa bošnjačkim zločincima, Albanci ne znaju za fer plej, stalno im nestaju svedoci…

Lazarević je jedan od policijskih i vojnih zvaničnika koji se dobrovoljno predao te mu se i to pridodaje na tas na kome leži čast.

Ali i ti dobrovoljni putnici za Hag su odobrovoljavani na razne načine. Neki, koji su se čvrsto protivili odlasku, su dobrovoljno odvođeni iz bolnice, u pidžami, papučama i braumilom zabodenom u venu, a neki su dobijali određene sume novca i ostale pogodnosti kao što su zapošljavanje članova porodice, automobile… U to vreme se spekulisalo da se iznosi koji su isplaćivani haškim dobrovoljcima i njihovim porodicama varirali od pola miliona do miliom i po američkih dolara. Sve su to bila nagađanja, a jedino vidljivo sredstvo ubeđivanja bilo je baš u slučaju Lazarevića čija je porodica dobila automobil „škoda oktavija“. Tomislav Nikolić, u to vreme šef poslaničke grupe SRS je govorio da mu to ne deluje ubedljivo i da „ima utisak da tu nekog novca ima“.

I šta je u svemu tome časno? Šta ima časno u proterivanju žena i dece, ubistvima civila, nekažnjavanju odgovornih, odbijanju da preuzme odgovornost, naplaćenom dobrovoljnom odlasku… Odslužio je kaznu i naravno da treba da nastavi sa svojim životom, ali bez ukazivanja državnih počasti i bez isticanja za uzor budućim generacijama. Albert Šper je, na primer, odslužio kaznu odrezanu na Nirnberškom procesu  i naživeo se posle toga, ali da li to znači da je bio častan čovek.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera