Nepostojeća opoziciona misao u Srbiji

Piše: Branislav Jelić

Srpska demokratija i njen jektičavi parlamentarizam trpe ozbiljne udarce otkako je od maja 2012. godine došlo do promene vlasti. Nažalost, ili na sreću, sunovrat opozicione misli nije usledio zbog autoritarnosti vladajućeg režima, već zbog kolosalne intelektualne nesposobnosti opozicionih stranaka, koje ni kolektivnim umom nisu bile u stanju da iznedre konstruktivnu opozicionu misao, već samo nategnutu konstrukciju o cenzuri u vreme kada se na sve strane mogu čitati različite gadosti o premijeru i njegovoj Vladi.

U neočekivanoj situaciji, kada se nije našao niko drugi do Aleksandra Vučića da nastavi proevropsku politiku likvidiranog premijera Đinđića, srpska opozicija za četiri godine nije uspela da osmisli političke platforme kojima će vršiti pritisak da Vlada, u okviru reformske i proevropske politike, bude još delotvornija i ažurnija u sprovođenju ciljeva koji su čamili u ćošku Tadićeve politike ogrezle u korupciji.

Ožalošćena opozicija, u neprežalu za izgubljenim beneficijama i ostalim lukrativnim prinadležnostima koje donosi nekontrolisana vlast, potpuno je izgubila politički razum i krenula putem retrogradnih ideja svojih nekadašnjih političkih protivnika, dovodeći u pitanje ono što je i sama, barem deklarativno, podržavala dok je vršila vlast.

Odjednom borba protiv korupcije, koja celu tajkunsku deceniju razara srpsko društvo i državu, postala je opoziciono oruđe za borbu protiv režima, a bivši finansijer većine stranaka Miroslav Morava Mišković skoro ikona opozicionih grupa koje se nadaju da im tajkun to neće zaboraviti, jednom kad se vrate na vlast.

Glupost o “srpskoj Srbiji“

U nedostatku ozbiljnijih optužbi čak su i elementarne nepogode, nešto što se u Srbiji događa svake godine, korišćene za napade na aktuelnu vlast, iako tradicionalne poplave nisu mimoišle nijednu vlast do sada, pa ni onu Tadićevu, kada nije bilo nikakvih “principijelnih” primedbi na ovdašnju nesposobnost da se izlivanje reka spreči odgovarajućim nasipima.

Doživeli smo i to da predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić, odmah posle preuzimanja stranke od Dragana Đilasa, u hroničnom nedostatku nečeg pametnijeg i u želji da bude primećen, izvali ortodoksnu glupost o “srpskoj Srbiji” i to baš iz višenacionalne i već dovoljno izmrcvarene Vojvodine.

Predsednik Nove stranke Zoran Živković meraklijski poručuje posle aprilskih izbora 2016. da Vučić neće imati dvotrećinsku većinu za promenu Ustava, želeći valjda poručiti javnosti kako će Kosovo zauvek ostati ako ne srpsko a ono u ustavnoj preambuli, kao kamen oko vrata koji sprečava Srbiju da zapliva ka Evropi, ali i kao zgodan izgovor za državotvorni provizorijum u kome korupcija najbolje uspeva, o čemu svedoči ono nesrećno doba obeleženo pod beslovesnim sloganom “I Evropa i Kosovo”.

Po pitanju Briselskog sporazuma kojim se definišu granice Srbije i Kosova, kao i međusobni odnosi i obaveze dve države, opozicija je tokom četiri godine pokušavala da ospori ono što je i sama zagovarala dok je bila vlast.

U nedostatku relevantnih zamerki na ono što je premijer preduzimao u pogledu evropskih integracija, opozicioni lideri su posegli za neuobičajenom primedbom, da Vučić nije iskren u tom naumu, kao da je uopšte bitno kakva su njegova emotivna stanja, to jest da li je srećan, tužan, besan ili nešto četvrto, što je potpuno nebitno sve dok sprovodi i na delu ono za šta se zalaže deklarativno.

Drugim rečima, za četiri godine u opoziciji nekadašnji nosioci vlasti i privilegija nisu uspeli da osmisle način ne da oportunistički sputavaju vlast u onome što sami nisu činili, a obećali su (“Za evropsku Srbiju”), već da pronađu metod kojim će ubrzati procese integracija, implementacije Briselskog sporazuma i sprovođenja ekonomskih reformi, o čemu premijer Vučić previše priča, a premalo čini da se ti procesi ubrzaju, zaboravljajući da agonija građana Srbije traje mnogo duže nego što je on na vlasti.

“Šatro demokratske stranke“

Na koncu tog izgubljenog vremena došlo je i do svojevrsnog svesrpskog pomirenja, takoreći do Koštuničinog ideala, kada su “šatro demokratske“ stranke sramno podržale natapiranu desnicu i ekstremne Dveri u zajedničkom nastojanju da se jalove podmetačine iz lične koristi predstave kao parlamentarna borba za opšte dobro. Prava je šteta što Šešelj nije bio na 4,99 pred ponovljeno glasanje na onim mestima gde je bilo nepravilnosti, tek da vidimo performanse moralne elastičnosti “principijelne” opozicije, kojoj u borbi protiv proevropskog Vučića ne bi smetala ni ta zahrđala karika.

A nije da premijeru ne bi imalo šta da se zameri, uprkos ispravnim načelnim ciljevima i dobrim namerama.

U onom najvažnijem, od čega se polazi u stvaranju funkcionalne i perspektivne Srbije, dakle od Briselskog sporazuma, premijer nije održao obećanje dato nemačkoj kancelarki Merkel – da Srbija više nikada neće govoriti jedno, a raditi drugo. Naime, iako je u Sporazumu jasno navedeno dа “niјеdnа strаnа nеćе blоkirаti niti оhrаbrivаti drugе dа blоkirајu nаprеdаk drugе strаnе nа putu kа Еvrоpskој uniјi”, premijerovi ljudi ne propuštaju priliku da ospore svaku ideju o uključivanju Kosova u međunarodne institucije, makar se radilo o asocijacijama za pikanje lopte ili boćanje, da ne govorimo o ozbiljnijim i važnijim međunarodnim institucijama. U trivijalnoj politici odlaganja neminovnog preko ministra za sport Vanje Udovičića, predsednika FSS Tomislava Karadžića ili nekog trećeg oficira za vezu, opozicija nije prepoznala priliku da parlamentarnim pritiscima, predlozima o normalizaciji odnosa i širenja saradnje ubrza proces priznavanja nezavisnog Kosova, kako bi dve države konačno mogle da se posvete problemu pukog preživljavanja njenih građana. U opstrukciji koja ide dotle da se osporava pravo Fadilju Vokriju da svoju zemlju predstavlja u fudbalskoj Evropi, “demokrate” na sredini terena nisu uočile ništa sporno, takoreći Vučićevu ofsajd poziciju, koja je nedopustiva u kvalifikacijama za Evropu.

Kad smo već kod zaleđa, opozicija nije primetila ni faul koji je napravio tifoz Vučić, centrirajući budžetska sredstva u šesnaesterac omiljene mu Crvene zvezde i reket ne previše dragog Partizana, iako bi se moglo naslutiti da među poreskim obveznicima ima i onih koji navijaju za OFK Beograd, Napredak, Metalac, Borac, Radnički i ostale sportske klubove u Srbiji. Bila je to prilika pred golom vlasti da se insistira na novom Zakonu o sportu, na redifinisanju vlasništva nad klubovima, umesto da se arče pare u vreme proklamovane reforme i nužne štednje.

Čak i kada se kapiten srpske Vlade požalio u medijima kako nije stigao od silnih obaveza da se pozabavi najvećim sportskim društvima u Srbiji, protivnička ekipica nije primetila anomaliju da jedan čovek igra više uloga u timu. Jer, postavlja se pitanje šta će premijeru ministri za sport, spoljnu politiku, privredu, finansije, informisanje i ostale resore, ako ovaj sam obavlja sve te poslove? Ako je ovo zaista vreme reformi i ako premijer stvarno nema na koga da računa, onda bi, ušteda radi, mogao da bude predsednik Vlade koji sam vodi pet resora. Ili to ili, na primer, da imenuje kompetentne ljude koji će znanjem graditi autoritet i poboljšanja u zapuštenim resorima po kojima se vrte jedni te isti ljudi, bez obzira da li zaista nešto znaju u toj oblasti ili su tek deo nekakvih političkih nagodbi.

Državna služba i redovna zarada

Po pitanju ekonomskih reformi, premijer nas uporno uverava da živimo bolje, iako milion ljudi na pragu gladi to ne primećuje. Uspešno sprovodeći poresku reformu, Vučić je pomislio da punjenje državne kase ima veze sa poboljšanjem standarda građana. U realnom životu, međutim, veći procenat naplate poreza predstavlja samo efikasnije funkcionisanje države u pogledu otplate dugova i namirenja mastodontske administacije i državnih službenika, ali daleko od toga da doprinosi boljem životu običnih ljudi, koji nisu imali vezu da se udome u državnoj službi koja garantuje sigurnu i redovnu zaradu. 

Ni u ovom egzistencijalnom segmentu opozicija nije iskoristila mogućnost da predoči premijeru kako samo smanjenje nameta u privredi može doprineti jačanju ukupnih ekonomskih prilika. Ti vajni borci za naš standard ne vide problem u tome što porezi i doprinosi iznose 64 odsto, niti što država dotacijama od šest do deset hiljada evra po radnom mestu pomaže strane i ionako dobrostojeće kompanije, iako bi sa tim novcem i domaći privrednici mogli da se snađu, makar i ne imali škole, kao što ih i nemaju.

Sada kada su ulaskom u parlament namirene lične potrebe pedesetak ljudi sviknutih na privilegije, bivše opozicione stranke i ostaci Demokratske stranke biće u prilici da direktnije utiču na zvaničnu državnu politiku, pod uslovom da se odreknu lične sujete i sitnih politikantskih podvala u korist personalne i partijske odgovornosti i tako pomognu usamljenom i emotivno nestabilnom premijeru da istraje i uspe u namerama da od ove nedođije napravi nešto pristojno. Valja reći i to da reforme treba sprovoditi zbog Srbije same, a ne zbog pristupanja Evropskoj uniji koja, do našeg ekonomskog i političkog oporavka, možda neće ni postojati u obliku kakav smo poznavali do sada.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera