Skupština Srbije: Visoki dom na niskim granama

Piše: Branislav Jelić

Novi saziv Narodne skupštine Republike Srbije, sastavljen od starih parlamentarnih vedeta, profesionalnih poslanika, onih koji se ničim drugim nisu bavili u životu, i novajlijama iz telefonskog imenika, već tradicionalno pokazuje da najviši zakonodavni organ u Srbiji i nije toliko visok.

Sačinjena od vernih partijskih vojnika, koji su promenili onoliko stranaka koliko je bilo potrebno da se udome u “visokom domu”, Skupština Srbije predstavlja skupove interesnih grupa strateški raspoređenih po poslaničkim klubovima, čiji će igrači ostvarivati ogromnu finansijsku korist sve dok budu besprekorni šrafovi mašine za glasanje, ili uverljivi opozicioni imitatori koji će traćiti vreme onih koji nasedaju i i dalje glasaju za dokazano neupotrebljive osobe, dakako, beskorisne samo kada su u pitanju opšti interesi.

Srpskoj naprednoj stranci kao da nije bilo dovoljno što u svojim redovima ima previše smlata i drugih persona non grata, ljude poput Igora Mirovića, Maje Gojković, Aleksandra Martinovića, Bratislava Gašića, uglavnom recidiva radikalske prošlosti, već je svoj sastav dopunila nizom bizarnih sličnosti.

Dragomir Karić, u reprezentativnom dresu naprednjaka, predstavljaće, u stvari, građane iz dinastije Karić i biće produžena ruka porodičnog monarha Bogoljuba Karića, uspešnog preduzetnika iz neuspešnih devedesetih, koji je, iz nekih poslovnih razloga, otišao na službeni put u Rusiju, da tamo zauzme čvrstu busiju, uz malo švenka do Lukašenka, te da se odande nikada ne vrati. A i što bi se vraćao iz tog žbuna, kad je Rusija federacija tajkuna, u kojoj se popularni Bogi doima kao pravo nevinašce u odnosu na one mahere koji vladaju sejući stravu, istovremeno vodeći i biznis i državu.

Za svaki slučaj, tu je i Milanka Karić, žena s više lica i nesuđena srpska predsednica, iskoristiće zgodu da sa skupštinske govornice o suprugu priča bajke, kako mu suze teku niz brk i lice, svaki put kada se priseti Srbije majke.

Televiziju zamijenili parlamentom

Aleksandar Čotrić, satiričar iz Loznice i “Vukovac” kod Aleksandra Vučića, nastaviće da nas satire humorom i u šestom skupštinskom mandatu, boreći se za dobrobit Srbije i njenih građana, efikasno kao što je to radio i do sada, putem aforizama.

Milovan Drecun, ratni reporter Radio-televizije Srbije, koji se oduševljeno javljao iz Hrvatske i Bosne, sa Kosova, dakle, iz onih krajeva koje je Slobodan Milošević “oslobađao” od ljudstva i bele tehnike, uspeo je da se udene i kod naprednjaka i preobrati u beskompromisnog evropejca, koji nije oduševljen Briselskim sporazumom, ali je sasvim zadovoljan poslaničkom zaradom, koja će nadomestiti gubitak Kosova iz njegove duše. Nije da nije, verovatno i Metohije.

I Miroslavu Lazanskom se smučilo da životari od neuverljivih tekstova, koji komično pretenduju da budu analitični, pa još sjajni i vojno-obaveštajni, te se odlučio, kao i mnogo puta do sada, da se prikloni pobedniku, to jest premijeru Vučiću, pored kojeg sasvim dobro stoji na konferencijama za štampu i izigrava tobož vojnog eksperta, koji će ostati upamćen po izveštaju iz Libije tokom Arapskog proleća, kada je za maskirnu Politiku pisao da sedi u kafiću u Tripoliju i da je tamo sve mirno, netom pre nego što će besni pobunjenici raskomadati Gadafija u po bela dana.

Operska pevačica Jadranka Jovanović odlučila je da, posle najpoznatijih svetskih scena, zapeva i u Vučićevom skupštinskom horu. Međutim, ako to bude “Habanera” – Ljubav je buntovna ptica koju ništa ne može pripitomiti, vladajuća stranka bi lako mogla da ostane sa jednom poslanicom manje. Ipak, mesto upravnice Narodnog pozorišta dovoljno je primamljivo da operska diva izdrži ceo mandat i dobije partitokratsku nagradu za vernost. Ne bi bila ni prva, a svakako ni poslednja koja se politike latila samo da bi se naplatila.

Bogdan Obradović, selektor reprezentacije Srbije u tenisu, čovek u permanentnoj svađi sa Matsom Vilanderom (koji, srećom, ni ne zna da ovakvi ljudi postoje) i sa samim sobom, dospeo je iz ko zna kog nenormalnog razloga u Skupštinu Srbije, kao linijaš Srpske napredne stranke, pokazujući time da ova partija zaista kuburi sa članstvom kad je morala da angažuje tenisera koji čak ni u tom sportu nikada ništa nije osvojio.

Socijalisti levitiraju između pozicije i opozicije

Čekajući da se Vučić smiluje i konačno formira vladu, socijalisti, koji levitiraju između pozicije i opozicije, sve više gube vladajuću nadu. Čekajući perforaciju izgubljene čednosti, istakli su proverene vrednosti.

Uprkos svemu, poslaničko mesto zauzeće svojim gabaritom i socijalista Dušan Bajatović, najpoželjniji dežmekasti neženja u Srbiji, najuspešniji privrednik sa tuđim, budžetskim, takoreći našim parama. Ovaj dasa iz Srbijagasa, iz nekog nenormalnog razloga, štićenik je ruskih krugova uticajnih na Socijalističku partiju Srbije, a čaršijski jezici tvrde da se radi samo o tome da se spreči velika politička šteta putem poslaničkog imuniteta. Ukoliko ne bude deo koalicione vlasti, on će svakako biti zadužen da radi ono što je radio i lane, da pronalazi mane ministarke Mihajlović Zorane.

Nesebični Milutin Mrkonjić, ni u godinama kada ozbiljni ljudi imaju pametnije planove, neće odustati od parlamentarne borbe, pod uslovom da se ona odvija u okviru vladajuće koalicije, koja donosi samo korist. Vešt u kafanskim doskočicama, on će biti najveći zabavljač među socijalistima, a nisu isključene ni nadoknade za odvojene živote od prave i rezervne žene.

Opozicija u Skupštini biće zastupljena kadrovima za koje je provereno jasno da ne mogu pomoći nikome osim sebi. Za Gordanu Čomić iz isturenog odeljenja Demokratske stranke u Novom Sadu biće ovo šesti mandat i na njegovom koncu ona će proslaviti 20 godina parlamentarizma o trošku nesrećnih poreskih obveznika i rodnoravnopravnih obveznica. Za te dve protraćene decenije, borkinja širokih interesovanja dobila je vodeću ulogu samo na jednom zaboravljenom blogu.

Čivijaš Dušan Petrović, bivši kadar Demokratske stranke, izborio je mesto u Skupštini zahvaljujući principijelnoj predizbornoj koaliciji sa strankom iz koje je izbačen. Formiravši političku organizaciju Zajedno za Srbiju, on će pokušati da ostvari ono što nije uspeo zajedno sa Demokratskom strankom tokom osam godina nekontrolisane vladavine, koja će ostati upamćena po kolosalnom lopovluku.

Znanje u nivou kafanskog dobacivanja

Zahvaljujući koalicijama koje drže vodu dok glasači ne odu, dvočlana Nova stranka opet je zastupljena u parlamentu, ali ovog puta bez njenog pametnijeg člana Pavićevića, već samo sa Zoranom Živkovićem, čiji politički kapacitet, takoreći nivo znanja, ne seže dalje od kafanskog dobacivanja. Nesposoban da iznedri ijednu političku ideju, poslanik iz Niša koristiće dosetke koje je čuo negde na Panteleju.

Nemajući više kud, jedna grupacija prijatelja okupila se oko Borisa Tadića, sujetnog i za politiku netalentovanog čoveka, koji ni četiri godine od gubitka trona nije uspeo da se sabere, ili da se makar izvini zbog onih koji su pod njegovim vođstvom pravili samo afere.

Čedomir Jovanović, dramaturg, alpinista, Chadda, preduzetnik i šta sve ne, pokazao je na ličnom primeru da u Srbiji čast i politika ne idu zajedno, bar ne tako kompatibilno kao politika i privreda. Taman kada nas je uverio da mu ide odlično u poslu sa brašnom, ovaj ekstremni sportista još jednom je rešio da se poigra sa našom sudbinom strašnom. Da nam rekne kako se ni iz čega prave vekne.

Žarko Korać, po zanimanju poslanik, posle kraće pauze, vratio se na radno mesto zahvaljujući dobroj volji velikodušnog poslodavca, koji ga je stavio na izbornu listu a da nije morao. Jer, da je samo malce razmislio, shvatio bi da Korać ne predstavlja nikog drugog do samog sebe. I tako već više od dve decenije, za platicu i svakojake nadoknade, u skromnom iznosu od cirka dvije tisuće, ali evra.

Nenad Čanak će opet biti u prilici da se iz Beograda gorljivo i neuspešno bori za vojvođansku autonomiju od zdravog razuma, ali valjalo bi oduzeti mu štap na ulazu u skupštinsku zgradu, da ne prebija poslanike kao građane u Novom Sadu. Imajući u vidu njegova ranija dostignuća, jasno je da će Čanak smatrati demokratskim pomakom ako Vojislava Šešelja pretekne stomakom.

Nenad Konstantinović, u palanačkim političkim kružocima poznat i pod konspirativnim nadimkom Neca, opet će se u Skupštini boriti za prava i obaveze građana. Sve ono što nije uspeo u prethodnim mandatima, dok je bio deo vladajuće klase, popularni Neca će pokušati da ostvari kao principijelni opozicionar koji nema šta da izgubi, osim imetka koji je stekao tokom teških godina borbe za demokratiju.

Oni iz Sabora – gori

Saša Radulović, igrač sredine terena sa velikim radijusom kretanja od Vučićevog ministra do njegovog tužitelja, već na početku lukrativne karijere uspeo je da skrene pažnju na sebe kao špekulativnog politikanta, koji bi mogao da prevaziđe i legendarnog Mlađana Dinkića. Već na početku zasedanja Radulović se okomio na cenovnik u skupštinskom restoranu, šatro nezadovoljan što će ćevape plaćati pet puta jeftinije nego u kafanama za obične smrtnike. Gacajući po demagogiji, nije bio u mentalnom stanju da kaže kako će njegov cilj biti da u celoj Srbiji ćevapi koštaju koliko i u Skupštini, već je poručio da želi da plati i više nego što je naznačeno u cenovniku. Dovoljno već da se zabrinu sve one naivčine koje su glasale za njega.

Uprkos zvaničnoj verziji Tribunala u Hagu, Vojislav Šešelj, zdraviji i teži nego ikad, uspeo je da povrati popularnost i opet sedne u skupštinsku klupu (ili dve), odakle će, uz pomoć preostale klike, opstruirati zdrav razum televizijske publike. Ipak, to više nije onaj Šešelj koji se dobrovoljno predao međunarodnom sudu, već samo pajac, koji sa svojih osam odsto predstavlja dijagnozu onog dela srpskog društva koji ima glavu ludu.

Neuništivi Milovan Bojić, čovek koji se proslavio kao funkcioner zločinačke Jugoslovenske levice, vraća se u parlament, ovaj put kao Srpske radikalne stranke lice, odnosno kao dežurni lekar u slučaju da veoma bolesnom pacijentu Šešelju pozli, ako je verovati haškoj dijagnozli.

Đorđe Vukadinović, u stručnoj javnosti poznatiji kao Đoku (jer kad preko telefona pitaju da li mogu dobiti Đoku, Antonić kaže da Đoku nije tu), konačno je u prilici, ovaj put kao Dver, a ne kao Vlah, da naplati pretrpljeni višegodišnji strah oficira za vezu između nove srpske političke misli i starih zabluda iz srpske prošlosti.

Međutim, ako je za utehu, nema zbora, još su gori oni iz Sabora.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera