Vučić između Jekylla i Hydea

Piše: Branislav Jelić

Ni tri meseca posle održanih parlamentarnih izbora na kojima je Srpska napredna stranka osvojila ubedljivu većinu, hronično nesigurni premijer Vučić ne samo da nije uspeo da formira vladu već, kao što se iz medijskih tekstova može uočiti, nije našao vremena ni da razgovara sa mogućim koalicionim partnerima, niti sa onim strankama koje bi tvorile široku koaliciju, neophodnu za promenu Ustava u kome famozna Preambula postaje nepodnošljiva kao čir na zadnjici.

Umesto hitrog formiranja nove vlade, jer neuređena država poput Srbije nema taj luksuz da je vode tehnički ministri koji su izgubili mandat, da odlučuju o iole važnijim stvarima, posle 95 dana od održanih izbora premijer je, prenemažući se po običaju, nagovestio mogućnost da će možda i neko drugi formirati vladu, što predstavlja istinsku političku bizarnost, imajući u vidu da je njegova stranka osvojila skoro 49 odsto izašlog biračkog tela.

Ko, međutim, iole poznaje političke prilike u srpskom predpolitičkom društvu, taj zna da Vučićev dramski istup ne predstavlja ništa drugo do njegovu ličnu nesigurnost koju može poremetiti i plastična patka na ulicama Beograda ili treptaj leptira u Amazoniji, a ne stvarni politički ćorsokak koji mu ne ostavlja drugu mogućnost nego da odstupi i prepusti mesto – kome tačno? Pajtiću, Čanku, Vulinu?

Pa, za tako tragičan obrt nije dovoljna ni Vučićeva malodušnost, ni tananost njegovog bića koje preko medija pati, voli, strepi, sluti, brine ili se izveštačeno veseli.

Samo par dana kasnije, političko-pregovaračka svakodnevica demantovala je naturščika Vučića jer su, pod njegovom mandatarskom palicom, konačno otpočeli razgovori sa novim-starim koalicionim partnerom u liku i gabaritu Ivice Dačića, socijalističkog lidera koji je toliko zbunjen tehničkim mandatom da će, ukoliko potraje, otpočeti i hladni rat sa Hrvatskom i njenom takođe tehničkom vladom koja je i sama zabavljena svojim jadom.

Nakon razgovora sa socijalistima, Srpska napredna stranka je obavila i konsultacije sa Liberalno-demokratskom partijom Čedomira Jovanovića i potom neoprezno dopustila da nas o svemu tome obavesti Igor Mirović, novoimenovani predsednik pokrajinske Vlade, čovek koji se nije bavio ničim drugim do politikom i bljutavom patriotskom poezijom, prijatelj Milorada Mirčića, oličenje onog odvratnog radikalizma iz devedesetih, pojava koja ne dopušta naprednjacima da se otrgnu od imidža prerušenih radikala.

Zamućivanje bare

Taj i takav Igor Mirović, posle sastanka sa Jovanovićevim liberalima o učešću u novoj vladi, “priopćio” je karakterističnim folk-vokabularom da “ta stranka nema tu dozu širine i tolerancije u odnosu na politički ambijent”, što je, ako ne budalasto, zvučalo u najmanju ruku čudno, jer svašta se može pripisivati Čedomiru Jovanoviću, ali teško i nedostatak širine (čak i one u ramenima), imajući u vidu sve prethodne političke stavove koje je iznosio tokom godina. Osim toga, ostalo je potpuno nejasno šta osoba poput Mirovića podrazumeva pod “dozom”, “širinom”, “tolerancijom” i osobito “političkim ambijentom”.

Sejući korisne nejasnoće, Mirović je dodao i to da su stavovi LDP-a “ponekad krajnje ekstremni i krajnje netolerantni na okolnosti u kojima se Srbija nalazi”.

Ono jeste da se Čedomir Jovanović bavi ekstremnim sportovima pod umetničko-konspirativnim imenom “Chadda”, ali “ekstremne i netolerantne političke stavove” teško da mu može prikačiti i najzagriženiji neobjektivni protivnik, makar to bio i Igor Mirović koji ne miruje u sejanju konfuzije i zamućivanju bare, prirodnog ambijenta u kome se očito najbolje snalazi.

Dan kasnije, lider LDP-a pojasnio je o čemu se radi, nagoveštavajući da vladajuća stranka, uprkos Vučićevom obećanju da tako neće biti, ipak govori jedno, a radi nešto sasvim drugo. Nešto sasvim obrnuto od onoga zbog čega je i osvojila vlast, da Srbiju povede u zajednicu evropskih naroda, mireći nas sa onima na koje smo nasrnuli i tražeći oproštaj od onih koje smo u tom pohodu pobili, opljačkali, raselili u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu.

“Nisu želeli da uvedemo Srbiju u NATO, čime bismo učinili sigurnijom budućnost zemlje, niti da usvojimo stav da je Srebrenica genocid, što je preduslov mira u BiH. Nije bilo snage za liderstvo u politici pomirenja i uspostavljanja novih odnosa Prištine i Beograda i iskrenog regionalnog partnerstva sa Hrvatskom”, otkrio je Jovanović dvoličnost koja se neće dopasti onima koji su glasali za Vučića, ali ni Angeli Merkel koja se, ispostavlja se, ludo radovala premijerovim ispraznim obećanjima iza kojih nema karaktera, rešenosti i posvećenosti i svih onih osobina kojima se lažno predstavljao.

Kada je u pitanju članstvo u NATO-u, još se i može razumeti ideja da se ne pristupa tom sumnjivom vojnom paktu i prava je šteta što premijer nema petlje da ukine i samu Vojsku Srbije (policije ima sasvim dovoljno, računajući i parapolicijske snage u vidu Komunalne policije, za obavljanje onih poslova koji su u nadležnosti vojske), čime bi od Srbije napravio otvorenu zemlju, poslao snažnu poruku mira svima koji od te vojske strepe, napravio neophodne uštede u budžetu, otvorio prostor za prodaju ogromne vojne imovine i, u krajnjoj liniji, imao brigu manje glede imenovanja ministra vojnog.

Relikti mračne prošlosti

Ali kada su u pitanju priznavanje genocida u Srebrenici (o čemu postoji presuda Međunarodnog suda u Hagu koji Srbija priznaje) i priznavanje nezavisnosti Kosova uz pomoć prelaznog Briselskog sporazuma, za vlast koja pretenduje da je demokratska, reformska i sasvim drugačija od one prethodne i korumpirane, onda nema opravdanja za Vučićev dvostruki identitet u obliku doktora Džekila za srpske potrebe i mistera Hajda za inostrane partnere.

Jer, ne sastoji se oporavak države samo u tome da se efikasnije popunjava budžet za namirivanje mastodontske administracije i svih onih koji su nakačeni za budžetsku sisu, niti da se poboljšava ekonomski ambijent radi privlačenja stranih investitora (jer domaći investitori očito samo kradu), već i u tome da se politički uljudimo, da se ljudski dozovemo sebi i, da je sreće i pameti, da prvi priznamo monstruozni genocid počinjen u Potočarima i nezavisnu Republiku Kosovo koja je godinama trpela Miloševićev državni teror.

Samo tako će domaća i međunarodna javnost pouzdano znati da je Srbija promenila kurs, da je nešto naučila iz svih gadosti koje je činila pod vladavinom balkanskog kasapina, te da je iz tog strašnog perioda izvukla pouke koje će doprineti da nikada više ne vezujemo žicom ničije sinove, očeve, braću i muževe, samo zato što su druge vere, nacije ili političke orijentacije.
Samo, kako sve to učiniti sa mirovićima, gojkovićkama i ostalim reliktima mračne prošlosti?

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera