Vučić kod Putina – predizborni penal pred domaćom publikom

U politici nema prijatelja, postoje samo interesi. Ovu – svrsishodno pojednostavljenu – parafrazu čuvene izjave Winstona Churchilla: „Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi“, trebalo bi da ima na umu svaki političar u Srbiji (a zašto da ne – i na Balkanu, uopšte), kad nekog od šefova ili zvaničnika svetskih velesila olako nazove „prijateljem“. Aleksandar Vučić – pre svih.

Jer, iskustvo govori da je mahati tobožnjim prijateljstvom kako bi sebe činio velikim, važnim ili ravnopravnim sagovornikom bilo kome od svetskih lidera – isto što i tvrditi da će voda poteći uzbrdo. Znao je to, negde u dubini svoje narcisoidne duše, čak i Vučić kada je, melodramatično i skrušeno, izjavio da, idući na noge trenutno najvažnijem od svih Rusa, putuje ophrvan tremom iako, kako reče, ima „dobre i prijateljske odnose“ sa moćnim šefom Kremlja.

„Imam odgovornost za zemlju i boriću se, boriću se za interese naše zemlje i zamoliću ga da nam izađe u susret. Znam šta ću da ga molim i nisam siguran da bih ja da sam na njegovom mestu to prihvatio. Odatle je trema, ali boriću se i moliću, moliću za svoju zemlju i narod“, prenemagao se Vučić u direktnom TV-prenosu uoči puta pred očima i ušima vlastitih glasača. Dakle, ne pred mislećim delom nacije i građana, nego sopstvenih glasača.

Dogovorena cijena

Ali, u takve posete se ne ide kao u restoran, pa šta zatražiš i naručiš – to ti serviraju. Glavno jelo se znalo pa se i iz ruskih medija i moglo pročitati da je cena gasa već bila unapred dogovorena. Tako je sastanak s Putinom samo bio prilika za Vučićev predizborni penal pred domaćom publikom.

Ruska javnost jedva da je i saznala za njegov boravak u Sočiju. Domaća je, pak, baždarena da će Vučić Putina moliti i kumiti da Srbiji aminuje što povoljniji gasni aranžman, makar nalik (do)sadašnjem po kojem plaća 270 dolara za 1.000 kubika gasa, a ističe 31. decembra. Logično, jer – bliže se izbori, a april 2022. samo što nije.

Blaga jesen i zima tek u nepouzdanim meteorološkim prognozama dosad su pomogle da se zalihe gasa troše sporije nego što je očekivano, ali ipak dovoljno brzo da se nekako mora reagovati. I zato je predsednik „malene Srbije“ s prtljagom želja i tremom pod pazuhom odleteo pred Putina.

Vučić, koji povremeno voli da kaže kako „besplatan sir postoji samo u mišolovci“, otišao je u Soči očekujući energetsku i prijateljsku naklonost Rusije. I skoro da bi tako!

Samo što se sada nije pojavio naslov „Putin pustio gas“ kao 1999. kad je jedan beogradski dnevnik – u doba režima Slobodana Miloševića, koji se uzdavao u prijateljstvo Rusije – stavio na naslovnicu „Černomirdin pustio gas“, ističući ulogu tadašnjeg specijalnog izaslanika Rusije za kosovsku krizu da udovolji Miloševićevom emisaru.

Jer, u petak, dan posle Sočija, Vučićevi beogradski tabloidi i manje tabloidna štampa propagandno zvone sa naslovnica: „Hvala brate Putine! Svaka čast predsedniče!“; „Rusi neće ostaviti Srbe na cedilu!“; „Važan dogovor Putina i Vučića u Sočiju: Srbiji najjeftiniji gas u Evropi“; „Bratski! Nema zime za Srbiju, Putin ne diže cenu gasa“; „Nema zime: Srbiji do proleća ista cena gasa, obezbeđena energetska sigurnost“: „Putin iskren: Nadam se da će Srbi na izborima ceniti šta Vučić radi“….

Tri u jedan

Tri u jedan – gas, energetska stabilnost, izbori…. A nadasve, sve u svemu i pre svega – izbori!

Domaće skutonoše i državni uhljebi požurili su da, tercirajući svome političko-partijskom šefu i poslodavcu, brže-bolje, poput ministra diplomatije Nikole Selakovića, proglase rusku odluku bratskom širokogrudošću prema Srbiji i „istorijskim sporazumom“ Vučića i Putina.

„Aleksandar Vučić je poslednji slobodni državnik na Balkanu, zato se njegova reč sluša, a molba poštuje. Srbija je zahvalna Putinu i ponosna na Vučića, ima i zašto”, klicao je krojač carevog ruha Aleksandar Vulin.

Najdalje, pak, u tom ushićenju beskičmene snishodljivosti otišla je premijerka Ana Brnabić. „Kada je u intervjuu Solovjovu Aleksandar Vučić rekao da će se iz Sočija vratiti ’kao pukovnik ili pokojnik’, Solovjov je rekao da misli da će se vratiti kao general-pukovnik. Bio je u pravu. Vraća se kao general-pukovnik. Obezbedio je Srbiji stabilnost i sigurnost. Bravo, Šefe! Hvala!“, napisala je na Twitteru Brnabić, inače po ustavnom ustrojstvu i funkciji, bar na papiru, malo važnija karika od predsednika države.

A что случилось в том Сочи?

Putin je, zapravo, samo odigrao interesni gambit s Vučićem. Možda je upravo taj očekivani gambit i bio razlog treme vodećeg srpskog hobi-šahiste jer je znao da u Sočiju neće biti „ljubav za ljubav“ već „sir za pare“. Uostalom, ne reče li onomad i sam da je sir za badava jedino u mišolovkama?

Rusiji, dakle, gas nije vredan samo šake dolara ili pregršti evra, tim pre što je Srbija skoro zanemariv potrošač u odnosu na velike evropske zemlje i mnogo snažnije ekonomije. Gas je (p)ostao vrlo ozbiljna i strateška geopolitička alatka kojom Kremlj delje i rezbari odnose sa Evropom.

I po čemu bi tom Vladimiru Vladimiroviču Srbija bila izuzetak? Po prijateljstvu bratskih naroda? Teško da je Putin podlegao ovdašnjoj mitologiji i političkim floskulama o tom ne baš bogzna dokazanom bratstvu. I tako opet dolazimo do one Churchillove – o stalnosti prijateljstava i interesa.

Vojno-tehnička saradnja

Jer, od medijske gromoglasnosti o tih 270 dolara za ’iljadarku kubika ruskog gasa, nije se baš naročito glasno čulo u srpskoj javnosti još nešto što Vučić nije mogao (a ni smeo) da ne objavi i najavi – predstojeći tzv. vojno-tehnički aranžman po kome će Srbija „dobiti“ protivoklopne rakete „Kornet“ i još što-šta, od lansirnih rampi do sitnica o kojima se ne govori, valjda po nekadašnjem sistemu vojne tajne.

I reče Vučić: „Razgovarali smo o vojno-tehničkoj saradnji i upoznao sam Putina sa raznim promenama odnosa snaga u regionu. Prve stvari dobićemo do kraja godine, to nije strateška oprema, već taktička, protivoklopna raketa ’Kornet’, čiji lanseri i rakete deluju protiv oklopne tehnike i to je veoma važno za našu vojsku“.

E, to je taj gambit, to su te ruske babuške – matrojške, drvene lutkice koje staju manja u veću – i tako najčešće dva do šest komada, a ako su veštim rukama napravljene – čak i do 30. Dakle – u najveću gas, a u ostale red raketa, red lokomotiva, železničkih kompozicija… i još koječega.

„Razgovarali smo o železnicama, BG vozu i njegovoj komplementarnoj izgradnji sa metroom, razgovarali smo o radio farmaciji…“ i o „kulturi, saradnji pozorišta, boksu, ruskim stručnjacima u ovoj oblasti u Srbiji“…“uskoro potpisujemo i dokument o strateškim-ekonomskim odnosima između naše dve zemlje“…

I tako redom, bilo je tu još što-šta, sasvim sigurno, ali nije baš sve za javnost, tim pre jer je Vučić obnarodovao da mu je Putin postavio čak – 90 pitanja. Ili je to što, zasad, nije za javnost stalo u jednu, naizgled ovlaš izgovorenu, rečenicu: „Biće i drugih većih stvari i to u ne dalekoj budućnosti“.

Koliko je to još matrjoški? Ne zna se. To je lepeza uzajamnih interesa, a u Vučićevoj interpretaciji Putinovih poruka to je zvučalo ovako: „Da budem sasvim siguran da oko stvari oko kojih Rusija može da pomogne, Srbija neće biti ostavljena na cedilu“.

I neće. Procedio je zasad Putin tih par stotina milijardi kubika gasa da naduva predizborna jedra Vučiću jer Srbija sad troši oko tri milijarde kubika godišnje. A dogodine će i malo više, kad se u potrošnju uključi i Termoelektrana–toplana (TE-TO) Pančevo, koji – gle iznenađenja – realizuje ruski „Gazprom energoholding“.

Pouzdani saveznik

Dakle, još malo ruskog sira na srpsku političku i ekonomsku vagu. Još jedna matrjoška. Nije li i u njoj još jedna od ceduljica s objašnjenjem zašto taj famozni predizborni gas Srbiji neće biti skup kao Evropi?

Moskvi je – da se ne zavaravamo mitologijom o bratstvu, vezanim zastavama i još koječemu iz repertoara dnevne politike – stalo da Srbija ostane pouzdan saveznik na balkanskom geopolitičkom raskršću, tim pre jer se iz Beograda može širiti uticaj i po potrebi mrsiti konci Evropi i Americi u Prištini, Podgorici, Sarajevu preko Banjaluke i Vučićevog skutonoše Milorada Dodika ili joj kojekuda regionalno gde Srbija geografijom i politikom pripada.

A nekako baš uoči Vučićevog puta u Rusiju iz Brisela je stigla poruka da Beograd nije dobio podršku za otvaranje novog klastera u pregovorima sa Evropskom unijom, jer je na sastanku ministara evropskih poslova ocenjeno kako u Srbiji „ima napretka“, ali da je pred državnim vlastima još poprilično posla.

Evropa može da sačeka. Članstvo u EU neće biti adut u Vučićevom predizbornom špilu. Tim pre što se naprednjaci najavljenim strateškim dokumentima preporučuju za vladavinu još desetak godina. „Imamo 10 načela i sada imamo potpuno jasnu sliku šta mi treba da uradimo u Srbiji i za Srbiju do 2030“, objavila je Ana Brnabić.

Srbija će, kako stvari stoje, ostati zaglavljena između ruskih matrjoški, kineskog „Pojasa i puta“ i posustalog evrooptimizma, bez naročite volje da reformama dokaže namere o pridruživanju svoje žute zvezde zastavi EU, ma koliko se ni Brisel, sputan svojim košmarima, nije baš pretrgao da Beograd učini bližim.

U međuvremenu, geopolitička balkanska simultanka se nastavlja. Nije to, istini za volju, brzopotezna partija šaha da je unapred izvesno koliko će trajati, ali ne odlučuje ni samo jedan igrač koliko i koje će figure ostati na tabli. Mat se odlaže do daljeg.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.