Vučićev bager u pogrešnom smjeru

Aleksandar Vučić je proglasio svoj (prvi) poraz.

“Želim vam sve najbolje i mnogo uspeha, da se radujete – neki zbog toga što sam ja poražen, a ja mislim da svi treba da se radujemo zato što su građani pobedili”, izgovorio je Vučić na kraju svoje, uobičajeno vanredne, konferencije za štampu na kojoj je, umesto kancelarke Ane Brnabić, saopštio Vladinu odluku o povlačenju Zakona o eksproprijaciji i najavio izmene Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi.

Koliko god bilo (ne)skrivene iroinje i cinizma u toj Vučićevoj (pre)poruci o radovanju i priznanju poraza, činjenica je da se, za samo sedam dana, samouvereno Sveznajući i U Sve Upućeni predsednik Srbije preteslimio od “ulica nikada neće voditi politiku Srbije dok sam na mestu predsednika” do “građani su pobedili”. Nevolja je – i to dugotrajna – što nema pobednika, a proglašeni poraz samo je Vučićev manevar u pozicioniranju predizborne kampanje jer 3. april je sve bliže.

A u međuvremenu? Ulica – baš ona koja “nikad neće voditi politiku” dok je Vučić šef države – uskovitlala je proteste i blokade puteva u ekološkom ustanku protiv, višestruko dokazano, štetočinske korporacije “Rio Tinto” s kojom godinama unazad koketiraju malo bivša, a neuporedivo više sadašnja vlast. Pređašnji su davali dozvole, sadašnji za šaku dolara nude tuđe njive i livade u zapadnoj Srbiji i još kojekuda. Zasad se buna digla samo protiv “Rio Tinta” i očigledne – a desetinama dokumenata dokazane kolaboracije – aktuelnog režima, spremnog da Srbiji, populistički proglašenoj “ekonomskim tigrom Evrope”, “utera” višemilionsku investiciju po cenu da razori i poslednji grumen nečije očevine i dedovine, satre oranice, vrtove, pašnjake, malinjake, šume i reke. “Posao stoleća” samo takav, a zapravo školski primer korupcije – na više nivoa – od političke do finansijske. Još je neznano kako, na čije račune i ko zna u kojim iznosima, ali – poslovca kaže “Zaklela se se zemlja raju da se svake tajne znaju…”

Građani Srbije na ivici sukoba

Bunt, sveden manje-više na “Rio Tinto” i dva sporna zakona, izveo je na ulice i puteve hiljade ljudi, a vlast je nasuprot njih postrojila svoje medije, dovela bager, batinaše s motkama i gumenim čekićima, ostrašćene provokatore pod maskama i kapuljačama, spremne da tobožnjim kontraprotestima zbog narušene slobode kretanja, proliju koju kap tuđe krvi štiteći – šta i koga? Sukob na šabačkoj barikadi koju su bagerom pokušala da probiju dvojica pristalica Srpske napredne stranke, iako jasno dukumentovan brojnim snimcima i fotografijama, Vučić je proglasio legitimnim pravom tvrdeći kako bagerista “nije učinio ništa loše” i da je to što se gomilom gvožđa ustremio na masu bilo “njegovo ustavno pravo”.

Kad je shvatio da mu jalovi argumenti klize kao pesak između prstiju, a da tobožnjim pravnim tumačenjima i pozivanjem na Ustav i zakone samo mobiliše nove i još nervoznije “uličare”, pokušao je da svojim, tad već okrnjenim ličnim i predsedničkim autoritetom, ohladi situaciju. Poručio je kako “Srbija nikada neće biti u bilo kakvom građanskom ratu”, valjda svestan da je upravo on svojim, višemesečno forsiranim podelama javnosti na “mi” i “oni”, doveo građane Srbije na ivicu sukoba, mnogo ozbiljnijeg od pesničenja bageriste i varvarizma prorežimskih falangi s motkama. Uoči drugog, znatno masovnijeg protesta koji se još ozbiljnije raspršio Srbijom uzduž i popreko, Vučić je komandovao “voljno” uniformisanoj policiji, dok su grupice naprednjačkih provokatora izvukle deblji kraj, naročito u Novom Sadu.

Ta ulica koja “nikad neće voditi politiku” dok je on šef države, naterala je Vučića da ode i u Gornje Nedeljice, jadarsko selo-epicentar pobune protiv “Rio Tinta” i nakaradnog zakona o eksproprijaciji koji se, poput giljotine, nadvio nad žiteljima Mačve, Jadra i Rađevine u zapadnoj Srbiji i – kako je neugasli radikal nekad rado govorio – njihovim “vekovnim ognjištima”.

‘Građani su pobijedili’

Dok su prorežimski mediji prećutkivali ili izvitopereno izveštavali o protestima – duh iz boce već je zapahnuo ne samo takozvani region, već i evropske i svetske meridijane. Carevo ruho počelo je da se para po šavovima. Činjenicama se ne može stati na rep.

Vučić i njegovi stranački i ostali poltroni su u samo par dana počeli da se ponašaju poput onih kuglica u fliperu koje se o(d)bijaju o zidove i prepreke, izazivajući pri svakom novom udaru preteći zvuk da će ih sledeći pogrešan potez survati u rupu posle koje u igru može da ih vrati samo novi žeton.

Duplim pasovima sa Vladom Vučićevo prethodno prenemaganje “nisam još potpisao” i “konsultovaću pravni tim” pretvorilo se u odluku o povlačenju Zakona o eksproprijaciji i najavu izmena Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. I u jetko priznanje – “građani su pobedili”.

Ne mogu ni da zamislim koliko mu je samokontrole – a još više samoprezrenja – bilo potrebno da, makar i cinično, izgovori tu iznuđenu konstataciju: “građani su pobedili”. Da, jesu, pobedili su, ali…

Vučićevo priznanje poraza, međutim – poput batine – ima dva kraja. Neki su već požurili da proglase pobedu i najave slavlje, drugi su oprezni, treći pozivaju na istrajnost u započetom poslu, četvrti sumnjičavo tvrde da je to – Pirova pobeda. A upravo iza dimne zavese te pobede pod tepih je, iznuđenom političkom igrom, privremeno pometena sujeta frustrirane vlasti, ali i brojni drugi štetni projekti geoloških istraživanja i rudarskih ambicija istraživanja, zamagljeni larmom oko “Rio Tinta”. A Srbija će uskoro morati da bira – ne između Vučića i raštrkanog korpusa polusposobnih oponenata, nego između spasavanja prirode i sopstvenih resursa na jednoj i koruptivne hobotnice spremne na rasprodaju, satiranje i kolonijalno podaništvo na drugoj strani.

Sve je više autogolova

Zato “ulica” u ovom slučaju, pre bih rekao, još nije pobedila, uprkos Vučićevom ciničnom priznanju da je poražen – biće samo da je za koji korak dostigla njegovu nesumnjivu prednost koju mu daje institucionalna pozicija šefa države i vladajuće stranke. Tim pre to priznanje poraza zato treba shvatiti samo kao spoznaju da ne drži baš sve konce i dizgine u rukama onako kako misli da njima upravlja ili kako očekuje da to čuju i zaključe polusvesni gledaoci televizija s nacionalnim frekvencijama i čitaoci prorežimskih tablioida.

Jer, koliko god Vučić, Brnabić i pripadajući ešelon trbuhozboraca mahali putevima, fabrikama, grafikonima i ekonomskim rastom kakav nema “niko u Evropi”, sve je duži i teži spisak njihovih nepočinstava i sve je više autogolova.

Poslednji u nizu je bila je upravu Vučićevo obraćanje javnosti o povlačenju i izmeni spornih zakona o eksproprijaciji i o referendumu i narodnoj inicijativi. U euforiji podstaknutoj objavom da je ustuknuo pred zahtevima Ekološkog ustanka, mnogima je promakla jedna zapanjujuća Vučićeva rečenica.

“Nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima”, rekao je predsednik Srbije.

Zigmundu Frojdu, da je živ, ne bi bio potreban bolji primer da dokazuje svoju teoriju psihoanalize i tri odredišne tačke ličnosti – svesno, nesvsesno i podsvesno.

Koja god tačka da je u pitanju – ili sve tri u jednoj, tom licitacijom ljudskim životima – u kom god kontekstu da je izgovorena – Vučić je sebe još jednom kvalifikovao ne samo za ozbiljnu stručnu analizu, već i za suštinsko promišljanje o njegovom političkom i svakom drugom autoritetu.

A što se “ulice” tiče – padale su i povlačile se mnoge vlade i režimi i sa i bez glasačkih kutija. Ne mora se ići daleko u prošlost – nije li u skorijoj istoriji glas ulice pomogao i Slobodanu Miloševiću da shvati svoju suvišnost na političkoj sceni. I tada je bager bio na asfaltu, ali su mu se točkovi okretali u pravom smeru.

Pametan se uči na tuđim greškama.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.