Političko bratstvo po pruzi, krizi i izborima

Izborna kampanja je nalik suđenju – kandidati mogu da lažu nadajući se pobedi, jednako kao što je optuženicima laž u sudnici dopuštena u pokušajima da izbegnu argumente tužilaštva i neugodna svedočenja. Zato je i na izborima i na suđenju važno imati pouzdane svedoke.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u subotu 19. marta upravo jednog u kojeg se uzda doveo sebi uz skute – mađarskog premijera Viktora Orbana. Ni boljeg tajminga ni zgodnije prilike za funkcionersku kampanju uoči izbora koji obojicu očekuju 3. aprila – Vučića u trci za drugi predsednički mandat, a Orban za četvrti uzastopni premijerski. Narod bi rekao – sličan se sličnom raduje.

I bi tako! Nije se pokajao – naprotiv. Jer, Orban je u subotu Vučiću, u direktnom tv-prenosu uz aperitiv tokom promotivne vožnje novim vozom “Soko”, a potom i na ceremoniji otvaranja brze pruge Beograd-Novi Sad, stavio višnju na predizborni šlag. I još postigao počasni gol na gostujućem terenu.

“Ovo je vaš veliki dan i čestitamo vam na tome”, rekao je Orban, tvrdeći kako je u dosadašnjem povezivanju država u pravcu istok-zapad, zaboravljeno “koliko je važno da se povežu zemlje i u pravcu sever-jug”.

“Sa Vučićem smo sačinili jedan savez i želimo da promenimo situaciju i hoćemo, a ova pruga je jedan dokaz… dokaz da ćemo nas dvojica uraditi još mnogo fantastičnih stvari”, rekao je Orban sa govornice pred monoštvom novosadskih Srba i Mađara na obnovljenoj železničkoi stanici. Bilo je, istina, i nekoliko stotina spontano organizovanih naprednjaka, da popune plato ispred stanice. Jer, kao što reče jedan novosadski šeret, “Srbija je zemlja u kojoj se ljudi dovoze autobusom da vide voz”.

A onda je Orban, da bi utvrdio gradivo ako ga neko nije čuo od naručenih aplauza u direktnom tv-prenosu, dodatno naglasio: “Nadam se da ćemo u osmišljavanju planova Vučić i ja imati ulogu iduće četiri godine”.

Ni rečju ne pomenuvši izbore, Orban je u celofan, dakle – vrlo providno, zapakovao poruke koje neporecivo jesu funkcionerska kampanja.

‘Rat razara, a mir gradi’

Okrenuo je, istini za volju, mađarski premijer još malo vode i na svoju evropsku vodenicu, ne bi li, valjda, mirotvoračkim porukama odobrovoljio i partnere u Evropskoj uniji. Drugi gol na gostujućem terenu!

Iskoristivši nametnute asocijacije na aktuelni pogrom u kojem Rusija invazijom pokušava da razori Ukrajinu, Orban je i Briselu poslao jednu predizborno sedativnu rečenicu o regionalnoij stabilnosti – da će Vučić i on “sačuvati mađarsko-srpsko prijateljstvo i mir”, jer “rat razara, a mir gradi”.

Gle slučajnosti! Vučićev slogan u kampanji je “Mir, stabilnost –Vučić”, koji usledi posle kukumavčenja o “ekonomskim i energetskim izazovima koji okreću svet naglavačke” i populističkog ohrabrenja naciji da će u vreme krize biti i ‘leba i s ‘lebom.

Kabineti u Budimpešti i Beogradu su, fakat, dobro usaglasili ceremonijalne govore.

“Ja ću tebi serdare, ti meni vojvodo, a među se znamo…”, što bi rekla stara dosetka o crnogorskom čojstvu. Taman tako!

Vučić je, svidelo se to njegovim oponentima ili ne – i takav kakav je – Evropi i dalje i podoban i pogodan, jer u komšiluku ne pravi veću štetu nego u sopstvenoj avliji.

Glasu se ‘u zube ne gleda’

S druge strane, ni Orban ni njegova partija Fides (Fidesz) zbog svojih desničarsko-populustičkih stavova i autoritarnog vladanja, antievropskih i antimigrantskih politika, nisu baš omiljeni čak ni u političkoj grupuaciji Evropske narodne partije (EPP), političkog korpusa desnog centra u Evropskom parlamentu. Vučić i SNS i dalje su samo pridruženi članovi EPP-a, nadajući se da će Unija, mada ne baš voljna novim gostima, Srbiji otvoriti i vrata između kandidatskog predsoblja i mesta za trpezom zemalja članica.

Ni jednom glasu se, kao ni poklonu, “u zube ne gleda”. Tako je i Orbanova poruka Srbima i Mađarima s obe strane granice da će u te četiri godine – on iz Budimpešte, a Vučić iz Beograda brzom prugom najkasnije do 2025. šinama spojiti dve prestonice. Po Vučićevom redu vožnje iz maja 2020. godine, kad je posetio tadašnje gradilište brze pruge kod Stare Pazove, putovaće se, pak, dva sata i 45 minuta, ali već od 2024. I eto – očas posla i jednom danu u Budim na ručak, a u Skadarliju na večeru.

Nije svečarskom prigodom bilo važno prisetiti se da je predsednik Vučić, koliko samo pre 12 meseci, tvrdio kako će voz brzom prugom, koju su gradili Rusi i Kinezi, stizati iz Beograda do Novog Sada za 28 minuta. To što je promotivna vožnja trajala 7-8 minuta duže zbilja je sitnica naspram činjenice da je Srbija zaista dobila nesumnjivo značajno parče savremene infrastrukture na koridoru 10, sa nizom dugoročnih benefita.

E, sad – činjenica je i da ta pruga, od prvih najava u eri vlasti SNS-a, kasnila pet godina. Prvo je u septembru 2014. godine ministarka Zorana Mihajlović rekla da će pruga do Budimpešte, ne samo do Novog Sada, biti otvorena za saobraćaj 2017. što je i Vučić potom tvrdio u martu 2015. Međutim, 2017. je obećano da će Beograđani stizati do Novog Sada za 40 minuta već sredinom 2019. godine, dok je u avgustu 2019. taj rok skliznuo na novembar 2021, ali je u novom obećanju putovanje “skraćeno” za desetak minuta. U decembru 2021. godine resorni ministar Tomislav Momirović je pomerio rok za 1. mart 2022. godine. I bi mart, ali 19. jer Orban zbog obaveza nije mogao da dođe 15. marta, kad je srpska strana najavila otvaranje.

No, obećanja i rokovi više nisu važni, a i čemu podsećanja kad sve pada u zaborav jer je pruga već otvorena.

Vučić je Kini Srbiju ponudio ‘na izvol’te’

“Zlonamerna”, “željna vlasti i nove pljačke”, Vučićeva opozicija, pak, tvrdi da su Kinezi za četiri godine završili prugu kroz Tibet, dugu 453 kilometara sa deonicama na više od 5.000 metara nadmorske visine i cenom od 10 miliona evra po kilometru, dok je 75 kilometara “Vučićeve pruge” kroz vojvođansku ravnicu em kasnilo, em koštalo 15 miliona evra po kilometru.

Ali, Kinezi su druga priča, na više nivoa. Tako i Orban prugu Beograd-Budimpešta, via Novi Sad, vidi drugačije, kako bi se reklo – strateški.

“To je još jedan dokaz da je važno imati dugoročne procene kada želite investicije. Ovo je bila vrlo mudra odluka, povezivanje kineske sa evropskom ekonomijom”, rekao je Orban novinarima u vozu, uz čašicu dobrodošlice, dok su konobari Vučiću servirali “šardone”.

Kad smo već kod mudrosti – drugo su Kinezi. Kina, kao jedna od prvih svetskih civilizacija, nije toliko bezrezervno širokogrud prijatelj nikome, pa je njena mudrost u dugoročnom strateškom odlučivanju poslednjih godina intenzivirana kroz inicijativu “Pojas i put”. Strateški cilj je povezivanje grčke luke Pirej (u kojoj kineska kompanija Cosco ima koncesije na upravljanje 35 godina i znatan deo vlasništva) sa centralnom Evropom, a Mađarska je pogodna kao jedna od država EU. Srbija na tom novom kineskom “putu svile” dođe kao tranzitna stanica.

Vučić je, istini za volju, Kini već odavno Srbiju ponudio “na izvol’te”. U dosadašnjim privredno-političkim aranžmanima sa Pekingom, kineskim partnerima su tako, za desetogodišnje vladavine Vučićevih naprednjaka, u direktnim pregovorima “isporučeni” rudarsko-topioničarski basen Bor i železara u Smederevu, a usred vojvođanske ravnice useliće se kineska, ekološki vrlo diskutabilna, gumarska industrija. Kineskim kompanijama dodeljeni su, takođe, veliki i skupi poslovi u gradnji infrastrukture, uključujući i aktuelnu prugu ka Budimpešti.

A Vučić i Orban su u toj strategiji, tek sticajem prilika, u novoproglašenom bratstvu po pruzi, dobrovoljno pogodni kandidati za otpravnike vozova, pa makar oni bili i švajcarski.

A što se izbora tiče – jedan mandat manje-više, nije do toga stalo ni Orbanu ni Vučiću, ne mare. Oni bi, ionako, samo da im je narod srećan i zadovoljan.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.